Уранијум и данас убија хероје са Космета | Жиг Инфо

Уранијум и данас убија хероје са Космета

Формирање националне лабораторије за испитивање последица агресије коначно ће утврдити пуну истину о НАТО бомбардовању. Рак десетковао припаднике Треће армије. Досад се ћутало о „мирнодопском страдању“

ОКУПЉАЊЕ Колегијума команданата некадашње Треће армије, Приштинског и Нишког корпуса, које је заказано за 7. октобар у Нишу, почећемо минутима ћутања за пале и умрле другове. На скупу преживелих старешина из свег гласа ћемо подржати државну иницијативу за формирање Националне лабораторије за истраживање последица НАТО бомбардовања 1999. Јер, наш строј је десеткован после рата. На стотине официра и војника умрло је од најтежих болести у ових 18 година, а да се о томе организовано и громогласно ћутало – ово је коментар пуковника Милутина Филиповића, некадашњег команданта Приштинског гарнизона на најновије информације из Београда.

О великом проценту оболевања бораца некадашње Треће армије од најтежих болести до сада се није говорило јавно. Углавном су о томе стари ратници причали између себе и на сахранама на којима су се окупљали. А прича је страшна.

– Први из Корпуса умро је пуковник Ловре, мој шеф обезбеђења током рата на КиМ. То је било одмах по оконачању агресије. Добио је рак плућа који га је однео за двадесет дана – сећао се генерал Небојша Павковић, сада у финском затвору, приликом разговора за „Новости“. – После њега од агресивног рака плућа преминуо је генерал Негослав Николић, из Нишког корпуса, а затим је оболело и неколико мојих непосредних пратилаца, припадника Специјалних јединица. Мени је на ВМА 2002. оперисан карцином на бешици а следеће године одстрањена ми је штитаста жлезда.

Генерал Павковић се одлично сећа када је први пут био на месту дејства авиона А-10, из кога су бацане уранијумом обогаћене бомбе. Било је то 3. априла код села Рељан на југу Србије.

И „други“ војник Треће армије, генерал Владимир Лазаревић, оболео је у исто време. Имао је чак четири операције, две у Београду и две у Холандији.

– Мом оцу канцер се прво појавио на кожи ноге и два пута је морао на интервенцију – говори Милан Лазаревић, лекар специјалиста у нишком КБЦ. – Отац и ја смо уверени да је оболео од последица бомбардовања. Два пута је оперисан у Хагу, на лицу, а потом код кичме. Важно је да је сада код куће и да му је нега доступна.

Генерал Божидар Делић седам година води борбу са најтежом болешћу. Његова касарна у Призрену за 78 дана била је 148 пута на удару.

– Данас могу да кажем да је сваки авион А-10 који је гађао осиромашеним уранијумом погодио, од тога се и данас умире – говори Делић. – Мени је 2010. откривен рак дебелог црева, а када су ме лекари „отворили“ схватили су да је болест метастазирала. Уследио је низ операција на плућима, чак шест. Никад нико раније у мојој фамилији није имао рак.

Генерал сведочи да су његови војници били упознати са ефектима уранијумске муниције, али нико није очекивао да ће бити тако широко коришћена. Уместо са 1.200 метара, авиони су гађали са већих висина и није их било брига што промашују.

– Догађало се да наши војници оду до места дејства да виде шта је „промашено“ и да уђу у радиоактивни облак – говори Делић.

За „Новости“ тврди да је „Мапа дејства НАТО“, коју је ВЈ добила 2001. из Брисела, само делимично тачна. Сећа се да су, рецимо, рејон Будаково, тачније Букову главу, где је био репетитор за везу, гађали десетину пута уранијумском муницијом, а тог локалитета – нема.

Пуковник Влатко Вуковић, јунак са ратишта код Ђаковице, командовао је батаљоном који је често био на мети бомбардера. Слабост је почео да осећа још у мају 1999. а до јуна је са 72 килограма спао на 50. Ипак, није напуштао јединицу да би 2002. морао у пензију. Више није могао ни да хода. Лекари до данас нису успели да дијагностикују болест, а он једва хода и тешко говори.

– Сви моји лекари су свесни да сам оболео од последица ратних дејстава, али пошто ме није „погодило зрно“ веле да немају законских могућности да ми напишу одштету. Страшно је шта смо преживели. Још је страшније што се најчешће виђамо по болницима. Када сам на ВМА 2008. срео свог војника Рајана Илића, који је оболео од лимфома, плакао сам – говори Вуковић.

Прича о Малчанском одреду, јединици која је на превоју Дуље била изложена ударима радиактивне муниције, у Београду је готово непозната. Неких 40 сеоских гробаља крије страшну тајну. Пре смрти у 48. Љубиша Ивковић из Преконоге је причао:

– Кад су ме отпустили са испитивања у болници у Сремској Каменици рекли су ми: „Иди кући, за ту болест нема лека!“ Још на ратишту добио сам високу температуру. У Приштини су ми дали 17 ињекција, снимили плућа. У болници су открили да имам воду у плућима, и да ми је цело крило ухватио тумор.

Слична је била и судбина Драгана Стевановића (26), бравара из Доњег Душника, члана истог одреда. По повратку са ратишта мало је спавао и јео, жалио се на главобољу. Крајем августа 1999. хитно је оперисан на Неурохируршкој клиници у Нишу, где му је одстрањен тумор мозга величине девет сантиметара. А онда је пао у кому. Други пут је оперисан у априлу, а умро је 10. јуна 2000. године.

 

СЛУЧАЈ РАДОЈКА ПАВЛОВИЋА

РАДОЈКО Павловић, физичар из Винче који је водио тим за вађење муниције од осиромашеног уранијума у РС и на југу Србије, 2003. се напрасно разболео и преминуо од рака плућа. Његова супруга др Снежана Павловић, такође физичар из Винче, слути да је Радојко жртва свог посла.

Како је пре неког времена испричала за „Новости“, највише јој смета када од колега чује да јој је муж био пушач и да га је то убило. Како су „Новости“ писале 2003, чак три радника предузећа „Водовод“ из Врања који су радили на ограђивању рејона Пљачковице, где је НАТО посејао муницију од осиромашеног уранијума, преминуло је од канцера.

 

УТВРДИТИ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА

ПРВИ кораци ка утврђивању последица НАТО бомбардовања по здравље људи и животну средину у Србији су учињени – иницијатива стотинак стручњака различитих профила да се формира координационо тело и национална лабораторија како би се испитивале последице агресије из 1999. године добила је подршку председника Србије, потврдила је начелница Клинике за неуроонкологију КЦС, и члан Иницијативног одбора Даница Грујичић.

Почетком октобра министри здравља и животне средине Златибор Лончар и Горан Триван одржаће заједнички састанак са члановима иницијативног одбора о даљој реализација ове идеје.

ИЗВОР: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

ДРАГАН ВУЈИЧИЋ

 

Коментари

Коментари


Препоручујемо