ВРАЧИ СУ | Жиг Инфо

ВРАЧИ СУ

Лежим сама у припреми јефтине сале за скупе животне ситације потонулих, раком оболелих људи, спремна за операцију. Намазала пичка млеко за тело са шљокицама да ми и смрт заблиста. Мало сам се искварцала да не умрем бела и продуховљена као фреска. Тако су ме звали од малена. Почела сам да личим на оне иконе из мале цркве на Врачару. Некада је иконопис био посве другачији. Али некада није сада.

Надгледала сам ја и радове по оној зими ,нису знали мајстори куда ће са мном. Немам ни куће ни кућишта.О огњишту нисам смела ни да размишљам. Сећам се ранили су ме неком мортаделом.
Никада то нисам хтела да једем ал ковелим ћути, ждери и не питај ништа кад они ћуте.

Јел дете што ниси у школи?

Нећу да идем тамо где ме гледа Тито и уче ме листопадне и лишћарске шуме. Ја сам зимзелено дрво. Не опадам и не старим. Боју не мењам. Ко ове ваше фреске. Нове.

Чудне ли девојчице. Нит је ђаво нит је дух.

Добро седи ту и моли се Богу да постане од тебе нешто.

Па Он ме је овде и послао, да са вама беседим.

Он, он лично те послао?

Да , он Бог. Јел си га видео ти некада?

Јок, ја. Ја га се плашим.

Па шта ти овде чиниш?

Пусти дете да радим. А ти са Богом преговарај.

Јел знаш да су данас Врачи, слава лекара и моје мајке девојачка слава?

Нек ти је срећно дете мило,мало, са фрескама си се спојила и нека те чувају.
Те 1981 је било тако…

Две хиљаде четрнаеста, Врачи. Лежим на зеленим колицима и сијам гледајући директно на новоизграђени Храм, покрај моје мале цркве.

 

Ти си дете светионик.Обасјала си нас доласком. Све смо већ мртве биле.
Вода се чује из чесме ,оне ме прате а ја сама. Ко чамотиња. Волим ту чамотињу, нема ко да ти пребацује да те је волео, па кад умрем опет крива, нека фала. Пушкин је увек присутан и крив.

А бре дете имаш ли ти мужа?

Јок ја.

Имаш ли рода и порода?

Јел бре, јел сте нормалне, они се плаше игле а не канцера. Кој ће ми мој. Нека их. Нека се мало брину. Па они брину само за себе. Ко це дете да чува и како ће да живе мртви.
Ајде мала крећемо…

Сестро, ако рикнем, све оно што сам понела да поједете и попијете одма за душу.

Кикот одзвања ходником.
Е чудне девојке…нит је анђео нит је дух.

Ледено у операцијоном блоку, пева ми Кемал. Јебо мајку тако сам требала да се зовем да сам мушко била. Кева се палила на њега.

Где ми је доктор девојке?

Само Ви лезите и опустите се.

Зујање у глави и неки туп осећај да га пожелиш довека.

Зови ми Шашића без њега да заспим нећу.
Улази мој лепи стари весељак, прилази ми и шапуће, знам да немаш и да га никада нећеш имати. Ајмо, мала моја.
Тонем у сан ….Фроди ,нар ,цвеће и фреске.

Татјана, Татјана …..

Јебала те више Татјана оће ли се одазвати?

А Ви нисте Татјана?

Нисам сестро, пусти ме да спавам.

Не може. Морам да Вас расаним.

Па буди Татјану онда мене остави на миру.

Е чудне жене…нит сања нит је будна.

Јел сестро јел ти знаш да ја морам да променим крај Оњегину и да ме не зовеш ти случајно Татјана.

Знам ,знам.

Докторе дођите тражи све време фреске и бунца.

Ко бре бунца глупердо? Докторе објасните јој ко је Пушкин па да се разилазимомо.

У фулу излазим из болнице и крећем ка мојој цркви. Корачам уједначеним кораком а војска за мном. Станем ја стану они. Окренем се, видим их, кренем чујем их.

Улазим и видим воду, лије у потоцима.
Фреске су на пола огуљене и плачу. Плачу као она мала деца када удјеш у Звечанску а они те вуку за рукав и зову мама,ти их грлиш као да ти припадају.

Не знате тај осећај? Није то туга, то је живот.

Где сте кренеле иконе моје, испред кога ћу сада свечано стајати и молити се за ове живе мртваце и ове неживе људе. Где бежите? Не кукајте.

Ти си једнина фреска испред које се вреди молити. Нас су доцртавали,пресликавали, сећаш ли се 1981.
Ми нисмо оне које си у себе упила и оне од којих си настала.
Немојте нека вас па ја сам вас мала стварала. Са оним људима, мајсторима, сликарима, иконописцима.
Нека вас, без вас неће бити ни мантре ни молитве и ни са ким ја више нећу честито проговорити.

Воде више није било. Војска ме и даље прати. Пушкина сањам сваке ноћи. А доктор Шашић , доктор се пензионисао. Рекао је да ми више неће бити потребан и да се разилазимо и да, додао је, ти дете много волиш живот. Немој да га пропустиш.

Од мојих потока ваших суза мокра седим и пишем да бих сваку среду претворила у свету недељу. Врачи су.

Лидија Ћирић

Коментари

Коментари


Препоручујемо

ПРЕЗУЗЕШТВИШО ДА ИСТАЧУ, ЈА ЋУ ПОСЕЦИТИ НА МАЛВЕРШКИ ПРОЈЕКТИ: Ово је Андреа, СНС КАДАР ЈАЧИ И ОД БАБИЋА! (ВИДЕО)

Мислили сте да не може јаче и напредније од „ваздуплохова“ Зорана Бабића (иначе сада директора Коридора Србије)? Е, па, преваристе се. Нова шампионка међу узданицама ...