ВРАЧИ | Жиг Инфо

ВРАЧИ

15134066_10211469854721547_1145812949_o

Лежим сама у припреми за операцију. Намазала пичка млеко за тело са шљокицама. Мало се искварцала да не умрем бела и продуховљена као фреска.

Тако су ме звали од малена. Ваљда сам почела да личим на оне иконе из мале цркве на Врачару. Тада је иконопис био посве другачији. Надгледала сам ја и радове по оној зими ,нису знали мајстори куда ће са мном. Немам ни куће ни кућишта. Сећам се ранили ме неком мортаделом. Никада то нисам хтела да једем ал ковелим ћути ждери и не питај ништа кад они ћуте.

Јел дете што ниси у школи?

Нећу да идем тамо где ме гледа Тито и уче ме листопадне и лишћарске шуме. Ја сам зимзелено дрво. Не опадам и не старим. Боју не мењам. Ко ове ваше фреске.

Чудне ли девојчице. Добро седи ту и моли се Богу да постане од тебе нешто.

Па Он ме је овде и послао, да са вама беседим.

Он, он лично те послао.

Да ,он Бог. Јел си га видео ти некада?

Јок,ја.

Па шта ти овде чиниш?

Пусти дете да радим. А ти са Богом преговарај.

Јел знаш да су Врачи, слава лекара и моје мајке девојачка слава?

Нек ти је срећно дете мило,мало, са фрескама си се спојила и нека те чувају.

Те 1981 је било тако…

Две хиљаде четрнаесте Врачи. Лежим на зеленим колицима и сијам.
Ти си дете светионик.Обасјала си нас доласком. Све смо већ мртве биле.
Вода се чује из чесме ,оне ме прате а ја сама. Ко чамотиња.

А бре дете имаш ли ти мужа?

Јок ја.

Имаш ли рода и порода?

Јел бре, јел сте нормалне, они се плаше игле а не канцера. Кој це ми мој. Нека их. Нека се мало брину. Па они брину само за себе. Ко це дете да чува и како ће да живе мртви.

Ајде мала крећи.

Сестро, ако рикнем, све оно што сам понела да поједете и попијете одма за душу.

Кикот одзвања ходником.

Е чудне девојке…

Ледено у операцијоном блоку, пева ми Кемал. Јебо мајку тако сам требала да се зовем да сам муско била.

Где ми је доктор девојке?

Само Ви лезите и опустите се.

Зујање у глави и неки туп осећај да га пожелиш довека.

Зови ми Шашића без њега да заспим нећу.

Улази мој лепи стари весељак, прилази ми и шапуће, знам да немаш и да га никада нећеш имати.

Тонем у сан ….Фроди ,нар ,цвеће и фреске.

Татјана, Татјана …..

Јебала те више Татјана оће ли се одазвати?

А ти ниси Татјана.

Нисам сестро, пусти ме да спавам.

Не може. Мораш да се будиш.

Па буди Татјану онда мене остави на миру.

Е чудне жене.

Јел сестро јел ти знаш да ја морам да променим крај Оњегину и да ме не зовеш ти случајно Татјана.

Знам ,знам.

Докторе дођите тражи све време фреске и бунца.
Ко бре бунца глупердо? Докторе објасните јој ко је Пушкин па да се разилазимомо.

У фулу излазим из болнице и крећем ка мојој цркви. Корачам уједначеним кораком а војска за мном.

Улазим и видим воду, лије у потоцима.

Фреске су на пола огуљене и плачу. Плачу као она мала деца када удјеш у Звечанску а они те вуку за рукав и зову мама,ти их грлиш као да ти припадају.

Где сте кренеле иконе моје, испред кога ћу сада свечано стајати и молити се за ове живе мртваце и ове неживе људе. Где бежите? Не кукајте.

Ти си једнина фреска испред које се вреди молити. Нас су доцртавали, сећаш се 1981. Ми нисмо оне које си у себе упила и оне од којих си настала.

Немојте нека вас па ја сам вас мала стварала. Са оним чикама.

Нека вас, без вас неће бити ни мантре ни молитве и ни са ким ја више нећу честито проговорити.

 

Воде више није било. Војска ме и даље прати. Пушкина сањам сваке ноћи. А доктор Шашић , доктор се пензионисао.

Рекао је да ми више неће бити потребан и да се разилазимо и да, додао је, ти дете много волиш живот. Немој да га пропустиш.

 

Лидија Јелисавчић Ћирић

Коментари

Коментари


Препоручујемо