Вучић вечно у предизборној кампањи | Жиг Инфо

Вучић вечно у предизборној кампањи

Размишљање о изборима или реконструкцији Владе у случају премијера Србије више није вест, јер стално размишља о изборима и стално је у предизборној кампањи.

Годину и по дана од прошлих парламентарних избора београдска чаршија опет бруји о припрема за гласање. Једна од главних вести прошле недеље била је да премијер Александар Вучић размишља о изборима.

Мада, размишљање о изборима или реконструкцији Владе у случају премијера Србије више није вест. Тај стално размишља о изборима и стално је у предизборној кампањи. Недавно је на једној телевизији са националном фреквенцијом приказан реалитy схоw у ком је премијер главна звезда. Била је то показна вежба Wеберове протестантске радне етике и духа капитализма, када премијер на крају радног дана после двадесет и кусур састанака уморан, накратко одлази кући јер га увече чека вечера са дипломатама.

Премијер и његова партија и даље уживају подршку од око 50 одсто опредељених грађана. Није стигао да испуни обећања дата још пред формирање претпрошле владе, а већ би поново на изборе.

Који ће му то андрак?

И то је премијер објаснио. Каже да „није лако, ни једноставно, нити могуће радити у атмосфери у којој се непрестано оспоравају очигледни резултати и успеси”. Нешто слично је изјавио и пред расписивање избора 2014. Тада је рекао да није лако, “то јест веома је тешко радити у атмосфери у којој нико није желео да има слуха ни разумевања или је мали број људи желео да има слуха и разумевања за напредак”.

Сада је јасно да премијер одлучује да се иде на изборе због неразумевања и изгледа ће тако да буде све док нас не уразуми, а то не иде тако, јер посао опозиције је да ради управо то – оспорава и критикује потезе владајуће гарнитуре. А пошто они то раде стално премијер се нашао увређен и рекао: „Е добро, а сад идемо на изборе да видимо кога народ више воли“.

Психолошка потреба

Премијеру је потребно то стално потврђивање. Има то и психолошку потку. Елем, Јерролд Пост, директор програма за политичку психологију Универзитета “Георге Wасхингтон” који је 20 година радио у америчкој ЦИА на изради психолошких профила светских лидера за потребе америчке владе, према одређеним заједничким особинама поделио је лидере у неколико група.

У српском издању магазина Неwсwеек анализирао је најбројнију категорију лидера с огромним осећајем самољубља и невероватном жељом да успеју, а у њој су се нашли руски председник Владимир Путин, амерички Барацк Обама и – српски премијер Вучић: “Значајан аспект овог типа личности на власти представља начин на који покушава да задовољи своје психолошке потребе. Примарни циљ је да стекне признање, популарност и славу. Та тежња за признањем произилази из њихове изузетне егоцентричности, снажне амбиције и грандиозних фантазија (милијарде из Емирата, Београд на води, сваки успех представља се као “први пут у историји”, прим, аут). Покретачки порив који лежи у позадини ове потраге је, међутим, унутрашња празнина и несигурност у погледу сопственог идентитета. Неки аутори пишу и о ‘комплексу Нобелове награде’ као потрази за признањем”.

Какогод, тек за три године имали смо два пута изборе и једну реконструкцију Владе, а сада се најављују још једни избори. Кад се узме у обзир оних 100 првих дана Владе, када их се не пита за разултате јер је то период достизања радне температуре, досад смо „скркали“ 300 дана, скоро целу годину. Министра одбране и још неке чланове Владе смо за три године три пута мењали.

И о томе је писао профилер америчке ЦИА-е: ”Присутна је склоност ка искоришћавању других, уз занемаривање њихових потреба и осећања. Окружују се обожаваоцима од којих очекују дивљење и ласкање. Верни следбеник може да буде одбачен кад више није од користи, јер је цењен само као неко ко обезбеђује психолошку храну, стални прилив ласкања и дивљења…”

Те хокејашке летеће измене у Влади довеле су до тога да је оних Wархолових „пет минута славе за свакога“ у Србији постало Вучићевих „неколико месеци власти за свакога“. Остају ту и прелетачи из странака опозиције који се ухлебљују у јавна предузећа. Тако да се, осим нас пилића, изборима многе зверке обрадују новим могућностима намештења и апанажа.

Владавина до 2020.

Иако се спекулише да би избори могли да буду одржани већ крајем ове године, вероватније је да би то могло да се деси на пролеће идуће године заједно са покрајинским и локалним изборима.

С подршком коју сада ужива Вучић би сигурно себи продужио мандат за још четири године, а што се тиче опозиције ту не би било неког изненађења. Добра је то тактика, а Вучић је махер политичког маркетинга – када процени да је јак, а да рејтинг због неких будућих тешких потеза може да се сроза, он у најповољнијем моменту оде на изборе, зачепи опозицији уста, која онако поцепана и сирота стално прича о томе да ће да изненади на изборима – и продужи опстанак на власти до 2020.

Можда је Вучићева реакција била само порука опозицији да се замисле како би прошли на гласању, а то – иако они као са радошћу очекују изборе – за њих не би било добро.

Ако се стварно одлучи за изборе то може да значи да нам следе неки непопуларни потези владе, а уједно би се тако ућуткала струја у странци која је приморана на послушност, али не подржава премијера.

Могуће је да ће се убудуће појачати притисци на Србију да коначно реши питање Косова или признањем или омогућавањем чланства у међународним институцијама, а осим тога можда буде тражено јасније дистанцирање од Републике Српске у циљу унитаризације БиХ.

У следећи изборни циклус – који се најављује услед штедње и стезања каиша, а избори коштају – улази се са много неиспуњених обећања, али то неће сметати да се том арсеналу дода још један. Додуше, постигнут је ограничени успех у консолидацији јавних финансија, али по цену одрицања једног дела грађана Србије.

Ко се још сећа да је Вучић пред прошле изборе гарантовао да неће бити смањења пензија. Неколико месеци потом оне су смањене. Шта би с оним грандиозним пројектом, пловним каналом Београд – Солун? С правом су критиковали бившу власт због задуживања јер је за четири године мандата владе Мирка Цветковића (Бориса Тадића) спољни дуг нарастао за 6,6 милијарди евра и обећавали су да ће то да промене. Међутим, напредњаци су за три године власти успели да нас задуже за додатних девет милијарди евра јер је спољни дуг нарастао са 15,4 на 24,2 милијарде евра.

Незапосленост је и даље висока. Нико више не пита шта је са борбом против корупције на којој је Вучић стекао популарност. Колико случајева је решено? Сећа ли се ико армаде ухапшених? Колико их је осуђено? Шта је било са фабриком чипова и авиоделова?

Додуше, очишћен је терен на месту где треба да никне Београд на води, и кад ту буде направљена нека зградурина онда ће моћи да кажу: “Гласали сте, гледајте. Где се ова зграда налази? У Београду. А је ли тај део Београда близу Сави? Јесте. А је ли Сава река? Јесте, брате. А је ли река вода? Вода, него шта друго. Е па, господо грађани и бирачи, испунили смо стогодишњи сан да се Београд први пут у историји спусти на обале река и добили смо Београд на води“.

То ће бити представљено равно силаску човековог далеког претка с дрвећа на земљу, али после оваквих обећања, њихових испуњења и најаве још једног циклуса, чини ми се да неко мисли да нисмо ни силазили са грана.

 

Ратко Фемић, АЛЏАЗИРА

 

 

Коментари

Коментари


Препоручујемо