понедељак, 17 јун 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 207

НЕДА И СВЕМИРСКИ „ГОЛУБОВИ МИРА“

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Драги моји, обрадовах се када свану лепо, сунчано јутро. Топло, мило Сунце шаље своје зраке кроз мој прозор и одједном све делује као да је могуће и све препреке као да су само мале џомбе на путу.

 О, да, све то мени донесе сунчан дан и то је један од разлога што ми северни део нашег, а и других континената, није нешто био никада привлачан. Нека њима буџета, и прихода, и стандарда, али ништа не може да се вреднује са лепим даном. Бар у мом случају. Нема цену. Е, било би то фино, да није одлучио тамо неко горе да касније буде кише, коју најави моја главобоља. Ето, постала сам предсказивач времена. Да, да, баш као оне бакице са чувеним „жига ме овде, жига ме онде“ моја глава вели: „Спреми се, биће пљуска.“

И би пљусак. И би грмљавине. И би нестанка струје. И наста тишина. Бар ме је глава престала болети, те упркос саветима мудријих одлучих да читам уз светлост свеће. Баш онако средњовековно. Уосталом, зашто ја да се гордим уз сјај електричних сијалица, када ни данас нема струје у родном селу чувеног Николе Тесле, па ето и да се солидаришем. Елем, налетех на информације како су научници радили већ нека истраживања, што им и јесте део посла, те да је објављено у неком магазину како тишина стимулише раст нових ћелија у подручју хипокампуса, делу мозга одговорног за памћење, емоције и учење.

Одмах ми сину – ето утицаја тишине када нема струје и апарати, који око нас непрестано зује и стварају константну буку, престану зврчати – да није ни чудо што су нам преци били паметнији. Толико скаламерија које свакодневно ометају и нарушавају наш мир морао је дати неки резултат. Додуше, сви би се понадали да је бољи резултат. Али... И онако своје успомене и податке пребацисмо из својих меморија у глави на ова сокоћала што поваздан зврче и мора онда нешто негде атрофирати када не ради за шта је намењено, зар не? Реших да видим које још вести ту имамо, када се следећа наметну сама и насмеја ме до суза. Наиме, прочитах да је астронаутима строго забрањено једење пасуља пре одласка у свемир, јер би гасови могли да оштете свемирска одела.

О, да, тако пише. Читала сам неколико пута, уз брисање очију од суза од смеха. Значи, ништа од нашег свемирског програма. Пробај да нас спречиш да једемо пасуљ. А није џабе мој деда стално причао како је пасуљ „пробио“ све тунеле ове наше лепе земље. Еее, није се са пасуљем зезати. Види само шта све чини, па за њега ни у свемиру неће бити места. Одмах ми на ум дође и следећа мисао – кисели купус!

Тек то не би смели јести, али наравно нису пробали они тај специјалитет. Сигурно нису. Морамо им препоручити. А тек које ми се филм тада пред очима поче одигравати. Прво, онај ванземаљац из филма Ридлија Скота (Ridley Scott) „Осми путник“ („Alien“ из 1979. године) не би имао шансе са нашим астронатима и пасуљем. Јок вала. Рипли (Сигурни Вивер, енгл. Sigourney Weaver) не би морала ни прстом да мрдне, већ само да се наједе пасуља и гласно да пр..е – римује се, знате и сами шта већ – и све би било решено још у првом делу. А џабе би му била и она киселина коју има уместо крви, јер би ту на ред дошао кисели купус, те би је неутралисао. Ето, зашто ми немамо таквих филмова. Све би решио један лик, који се најео пасуља уз салату од киселог купуса рибанца и још уз „пратњу“ лука, белог или црног или оба, по вољи, па тек ако још дода и љуту паприку, ауууу. Мајчин сине, тај би ванземаљац сам ухватио штуру, док наш јунак још спава, а камоли да му приђе и док се окреће да му пусти који „голуб мира“ у његову ванземаљску њушку. Е, али ту би био ризик да нас оптуже како, те загађујемо космос, те хоћемо да уништимо тако „мирољубиву“ врсту ванземаљаца, који само гледају како кога или да поједу или да искористе за инкубацију будућих чланова своје заједнице.

Замисли то, да се бранимо против таквих, еј! Ма не, већ би тражили да им дамо још нека ванземљаска права, те да никако у њиховом присуству више нема наше флатуленције (нлат. flatulentia – мед. надутост трбуха услед гасова), како зову уствари ову природну појаву, изазвану једењем здраве хране и тиме очувавањем свог пробавног система. Ни са оним из филма Џона Мактирнана „Предатор“ („Predator” из 1987. године) не би било никаквог проблема, јер је као имао неке направице и онда као буде невидљив.

Аха, поред нашег „гаса“ одмах би постао видљив. И ошамућен, те не би он нас вијао, већ ми њега, ха. А филм „Умри мушки“ („Die Hard“ из 1988. године) од истог режисера Џона Мактирнана стварно би оправдао име, које буквално преведено значи „Умри тешко“. Е, вала би тим криминалцима и било тешко. Не само да би се главни лик детектив Џон Меклејн (Брус Вилис, Walter Bruce Willis) крио по вентилационом систему зграде, већ не би морао из њега ни да излази, него само да „обогати“ садржај ваздуха, те би онда специјалци ушли са гас маскама и покупили комиране криминалце. И на све то, следећа вест се некако сама наметнула – Земљин природни сателит Месец се сваке године удаљава од драге нам Земљице око четири сантиметра. Прорачунали су ти вредни људи да ће зато за неких 563 милиона година Месец бити толико удаљен од Земље да потпуно помрачење Сунца више неће бити могуће. Нећемо ми доживети та дешавања, али ми се некако наметну мисао – да ли и то има неке везе са свим овим гасовима?!

Ваш „експерт“ за правила Неда 25 мај 2015. године

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније