Српска православна црква и њени верници сваког 24. децембра по јулијанском календару, односно 6. јануара по грегоријанском календару прослављају Бадњи дан, а затим и Бадње вече, (грч. Παραμονή Χριστουγέννων), навечерје рођења Господа Исуса Христа.

Уочи Бадњег дана се бди, односно не спава се, па отуда и овај дан и носи име бадњи, од глагола б'дити, односно бдети, а има и значење чувати, те је и Бадња ноћ, ноћ бдења када дочекујемо Богомладенца.

На Бадњи дан рано ујутру се сече и бадњак и припрема се за најбитнији део Бадње вече, када се породица окупи око посне трпезе припремљене и послужене на поду прекривеном сламом, са сећањем на претке.

Тропар, глас 4.: Написовашесја иногда со старцем Јосифом, јако от сјемене Давидова, во Витлејемје Маријам, чревоносјашчи безсјеменоје Рожденије. Наста же времја рождества, и мјесто ни јединоже бје обиталишчу: Но јакоже краснаја палата, вертеп Царицје показашесја. Христос раждајетсја, прежде падшиј воскресити образ.

(Тропар, глас 4.: Написано је давно да ће Дјева Марија са старцем Јосифом, који је од семена Давидова, донети у Витлејем у утроби бесемено зачетог Христа. Настаде време рођења, али не беше ниједног места за то: Но као красна палата, пећина се Царици показује. Господ Христос се рађа, да васкрсне пали лик људски.)

Кондак Претпразништву, глас 3.: Дјева днес превјечноје Слово во вертепје грјадет родити неизречено: Ликуј всељенаја, услишавши, прослави со Ангели и пастирми, хотјашчаго јавитисја Отроча Младо, Превјечнаго Бога.

(Кондак Предпразништву, глас 3.: Дјева данас иде да неизречено роди Превечно Слово у пећини: Весели се васељено, слушајући, и прослави са анђелима и пастирима, Превечнога Бога, Који је желео да нам се јави као мало Дете.)