ЗАШТО ПОЛА СРБИЈЕ НЕ ГЛАСА Шта је утицало на то да чак 45 бирача не искористи своје право | Жиг Инфо

ЗАШТО ПОЛА СРБИЈЕ НЕ ГЛАСА Шта је утицало на то да чак 45 бирача не искористи своје право

Чак 45 одсто бирача у Србији одлучило је да 2. априла од 11 председничких кандидата свој глас не повери ником. Иако су поједини кандидати оптимистично најављивали већу излазност, она је чак и опала у односу на парламентарне изборе одржане прошле године.

Више је узрока и последица слабог одзива бирача у Србији, а поједини редовни гласачи на друштвеним мрежама управо криве апстиненте за исход избора уз ону добро познату – „ако вам је добро, онда ништа“.

Ипак, уколико се осврнемо на земље у којима људи заиста живе добро (или далеко боље него у Србији), видећемо да је њихова излазност на изборе нама за сада недостижна бројка. Заиста је занимљиво да у богатим земљама излазност прелази 80 одсто, а у земљама, попут Србије, грађани просто нису заинтересовани.

Њима је добро, а опет гласају

Најсвежији пример је Холандија у којој је на недовано одржане парламентарне изборе изашло невероватних 82 одсто бирача. Холаднија је једна од уређенијих земаља ЕУ, са високим животним стандардом, али људи су и поред тога похрлили на биралишта. И која је онда њихова „тајна“?

Mark Rute i Gert Vilders

Управо такво питање поставили смо Робин Паско, уредници холандског листа „Дутцх неwс“, која за „Блиц“ каже да је висока излазност у њеној земљи уобичајена ствар, јер је то у друштвеној свести грађана.

– У нашој земљи постоји неки осећај грађанске дужности, да се на изборима сачува холандско друштво и наш начин живота. Сматрам да је на мартовским парламентарним изборима тај осећај био још јачи пре свега због Герта Вилдерса и његове екстремне политике. Његов програм је био такав да су се Холанђани очигледно осетили угрожено и уплашено за своје друштвено уређење, због чега су у тако великом броју изашли на изборе. Иначе, просек излазности у Холандији је око 70 посто, а на претходним изборима 2012. на биралишта је изашло 74,6 процената – каже Паскова за „Блиц“.

Већи улог, већа излазност

С њом се слаже и Зоран Стојиљковић, професор са ФПН који за „Блиц“ потврђује да је излазност увек већа када је у питању „већи улог“.

– У Холандији живе у идеолошком простору где су доста различита уверења око којих се ви страствено опредељујете: миграције за и против, за концепт социјалне солидарности унутар нације или шири концепт, за ову или ону визију Европе или класичне политичке спорове који су појачани ослањањем на различите религије. Овде имате бескрајну жељу да будете у мејнстриму и немате никаквих нарочитих подела – каже он.

Професор Стојиљковић Вучићеве успехе последњих година дели на две основе.

– Једна је јефтинија о томе како је он разорио институције и увео све елементе контроле избора и медијских слобода али кључна и основна ствар је што се он годинама налази у политичком мејнстриму који одговара просечном српском гласачу: мало Путин, мало Меркел, мало Косово, мало Европа. Срби воле ту мејстрим позицију и не би је мењали за мејнстрим опозициону позицију. Када би се радило о врло различитим политикама, онда би и излазност била другачија – каже Стојиљковић.

Потврда у историји

Peti oktobar

Пети октобар

Упориште у таквој тези можемо пронаћи и на домаћем тлу уколико погледамо у историју. Једна од највећих излазности забележена је 1990. године, на самом почетку вишестраначја у Србији, када је на биралишта изашло 71,48 посто гласача. Тада је СПС „почистио“ опозицију. Излазност је од тада опадала, да би следећи рекорд био забележен управо „судбоносне“ 2000. године када је излазност достигла цифру од 71,55 одсто. Управо се та два датума и могу узети као преломне тачке политичке сцене у Србији. Већ на следећим изборима након петооктобарске револуције, изазност је спала на уобичајених нешто више од 50 процената.

Људи убијени у појам

Jovo Bakić

Јово Бакић

Данас, сматрају аналитичари, Србија се не налази на сличним политичким прекретницама, те је стога и логичнија мања излазност.

– Осим тога, људи су убијени у појам. Тешко је очекивати од некога ко једва преживљава да се много занима политиком. Друга ствар је велика разочараност значајног дела грађана политичком понудом. Људи мисле да немају за кога да гласају, иако се овог пута, барем по мом мишљењу, понуда знатно побољшала у односу на неки просек. Сада је било доста квалитетних људи који су се кандидовали, међутим очигледно да неки људи нису поверовали у све то. Разлози могу бити разноврсни: И Јанковић и Јеремић су уз себе имали људе чији је углед у најмању руку врло сумњив – каже за „Блиц“ социолог Јово Бакић.

Слично размишља и наш други саговорник Стојиљковић који напомиње да у Србији и даље постоје људи који ни под којим условима неће изаћи на изборе.

– У редове апстинената иду различите групације: има број људи који никада ни под којим условима неће изаћи на изборе јер су аполитични и кад погледате њихов систем вредности, ја волим да кажем да је боље да никад и не изађу. Они су већином ауторитарни недемеократски настројени бирачи – каже Стојиљковић.

Како наводи, ове изборе карактерише неуспех опозиције да изведе међу апстинентима значајнији број људи који би онда, на готово сигурних два милиона Вучићевих гласача, изборили други круг.

Очито је, како оцењује, и да Бели није извео апстиненте на изборе него је прерасподелио ту квоту млађих, виспренијих, циничнијих опозиционих демократских бирача и на том концепту пародије показао њихов однос према више пута рециклираној опозиционој политичкој елити.

– Када подвучемо, ми овде имамо гласање страхом (партијска запошљавања) и гласање сигурним гласовима. Гласање везано за то који се лидер процењује као моћан и утицајн. Ја нисам почео да критикујем само елиту већ искрено говорим као народ – народ у коме деценијима опада стопа ауторитарности, а онда вам ‘ладно више од половине каже да само треба да изаберемо вођу којег ћемо следити… шта о томе рећи? – додаје професор.

Већа излазност иде у корист опозицији?

Уврежено је мишљење, поготово након ових избора, да су апститетнти највише „криви“ за Вучићеву победу. Ипак, не значи да је сваки бели лисић по аутоматизму глас за опозицију. Свакако да је бирачко тело владајуће партије орагнизованије и верује се да умногоме излазе на биралишта, али засигурно међу апстинентима има и оних који би, да се одлуче да изађу на изборе, глас дали Александру Вучићу. Дакле, опозиција би свакако добила већу подршку већом излазношћу, али проценат би отишао и у корист владајуће партије, а ОВО су неки од разлога због којих би опозицији била ускраћена подршка.

Како је у комшилуку

Излазност на парламентарним изборима у Мађарској 2014. – 61.73%

Излазност на парламентарним изборима у Хрватској 2016. – 52,59%

Излазност на (децембраским) парламентарним изборима у Македонији 2016. -66,54%

Излазност на парламентарним изборима у Црној Гори 2016. – 73,2 %

Излазност на парламентарним изборима у Румунији 2016. – 39.44%

Излазност на парламентарним изборима у Румунији 2017. – 39.44%

Одузимање плате, пасоша или права гласа – Земље у којима је гласање обавезно

У Србији излазак на изборе је право и воља сваког грађана, али не и обавеза коју прописује закон. У Грчкој, Луксембургу, Данској, Белгији, Финској, Бразилу, Чилеу, Аргентини, Аустралији и на Кипру гласање је обавезно, а оне који не испуне своју законску обавезу очекују различите казне.

Као најпознатији пример најчешће се наводи Грчка. Законски прописане казне у Грчкој су најригорзније и подрзумевају чак и забрану изласка из земље, али према доступним подацима, таква мера још ником од „непослушних“ грађана није изречена. Иначе, у Грчкој је прошле године измењен изборни закон према којем је право гласа дато и 17-годишњацима и укинуто додавање додатних 50 посланичких места партији која победи на изборима.

И Бугарска је прошле године мењала изборни закон, а променама је предвиђен обавезан излазак на изборе за све пунолетне грађане. Оне који то не учине очекују новчане казне од 25 евра навише или привремено укидање социјалне помоћи. Истим законом уведено је и електронско галасање, а од казне изузети су само старији од 80 година и инвалиди.

У Белгији бирачи су такође обавезни да изађу на изборе, а предвиђене казне крећу се од новчаних до губитака права гласа у периоду од 10 година. Слично као и у Грчкој и у Турској, где казна за оне који не гласају износи 22 лире, санкције се ретко примењују.

Гласачи у Аустралији који благовремно не доставе уверење да су болесни или најаве да неће бити на месту одржавања избора, морају да плате казну која се креће од 20 аустралијских долара за федералне и 55 за републичке изборе.

У већини латиноамеричких земаља гласање је обавезно. По најдрастичнијим санкцијама за неиспуњавање те обавезе истиче се Болвија где сваки бирач добија картицу која је потврда да је изашао на изборе, а они који је немају ризикују да им плата буде замрзнута и то на период од три месеца.

Мере кажњавања грађана који не учествују на изборима у већини земаља довела је до драстичног повећења излазности, што је и разлог увођења такве обавезе. Изузетак од правила су Данска, где иако не постоји законска обавеза да бирачи изађу на биралишта, у просеку 80 одсто Данаца ипак гласа и Шведска где просечна излазност износи 85 одсто.

Милана Пејић, Владимир Филиповић, Милица Бајић  Блиц

 

Коментари

Коментари


Препоручујемо

Немаш пиштољ, имаш порез

Многобројне власнике оружја ових дана муче опомене да плате намет иако су цеви вратили држави. Поништена им је пореска обавеза, а стигла упозорења из Пореске ...