„ЗЛАТНО ДОБА“ И СРПСКИ РАДНИЦИ А од фирме 1 динар! | Жиг Инфо

„ЗЛАТНО ДОБА“ И СРПСКИ РАДНИЦИ А од фирме 1 динар!

ВЕСТ да ће од своје бивше фабрике „Бегеј“ добити један динар на име заосталих плата, Верица Пашић сазнаће можда из „Новости“. Јер, зрењанински Привредни суд закључиће 5. јула 2018. поступак, па ће после 16 година вођења стечаја запечатити судбину некад чувене фабрике шешира.Тиме ће један од ретких истинских текстилних брендова у бившој Југославији дефинитивно завршити у историји, али се око 600 поверилаца, од којих су скоро половина бивши радници, неће много овајдити.

Од „остатка остатака“ некада чувене шеширџинице произилази „сића“, па ће радницима углавном бити исплаћени износи од неколико десетина или стотина динара. На рачун, на пример, Верице Пашић, из оближњег села Крајишник, треба да „легне“ читав динар, на колико ће се заокружити припадајућа јој 1,3 динара. Након удаје, крајем деведесетих, Верица се одселила из Крајишника, а у селу не знају где она сада живи. Уколико јој је још активан текући рачун (који се са погрешном адресом води код стечајне управнице), ускоро ће „лећи“ потраживање на које је чекала 16 година. И које представља трагикомичан куриозитет наше стварности…

– Стечај над „Бегејом“ отворен је 2002, а завршен 2014. Тада је настављен такозвани стечајни поступак над стечајном масом, односно оним што је (пре)oстало од дужника. Сада је и то окончано, а на завршном рочишту 5. јула предвиђено је да суд донесе решење о закључењу „случаја Бегеј“ – објашњава Јелица Вуколић, стечајна управница.

Имовина пропале узданице зрењанинске привреде, чији је највреднији део била фабричка хала на више од 8.000 квадрата и специјална опрема за производњу шешира, продата је 2008. купцу из Новог Сада који је користи као магацин. И то из трећег покушаја, непосредном погодбом за 60 милиона динара, односно трећину процењене вредности. Радници су и тада остали „кратких рукава“ у наплати заосталих зарада и трошкова, па су најскупље платили цех посрнућа фабрике у транзицији. А стечајна маса дужника „растегла“ се затим на четири године, али се и симболично увећала – из скоро невероватних разлога. Пристигао је, наиме, новац из добијеног спора с једном банком, затим од ануитета шест закупаца заборављених станова солидарности, а оприходован је и стан у зрењанинском насељу Багљаш око којег је спор вођен 15 година. У мају 2018. исељена је бивша радница „Бегеја“, за коју је утврђено да јој стан не припада. Онда је он додељен и продат брачном пару, такође бившим радницима који су имали највише бодова и у стан требали да се уселе још 2003. Сав новац заокружио је имовину стечајне масе „Бегеја“. Сходно закону, равномерно ће бити распоређен свим повериоцима и омогућити окончање овог маратонског стечаја.

– За исплату је намењено укупно 1,3 милиона динара, или у просеку 0,48 одсто потраживања. Известан број поверилаца није доставио своје рачуне – каже стечајна управница, која ће, за разлику од незаинтересованих и разочараних поверилаца, за свој ангажман наплатити скоро пола милиона динара.

У градском Савезу самосталних синдиката Зрењанин саопштили су нам да су бивши радници „Бегеја“ и још неколико пропалих овдашњих фабрика поднели колективну тужбу суду у Стразбуру ради наплате својих потраживања из стечаја.

БРАЋА ДРАГАН

БРАЋА Драган из Меленаца основали су „Бегеј“ крајем 19. века и пре Првог светског рата, у тадашњем Великом Бечкереку, запошљавали око 300 радника и дневно израђивали 300 туцета туљака. По податку из 1939, фабрика је имала годишњу продукцију од 700.000 шешира и 500.000 туљака, а због доброг гласа и врхунског пословања одликована је краљевском титулом. Крајем 1945. конфискована је у корист државе и радила све до стечаја 2002.

БИВШИ МАЈСТОР ИШТВАН САКУПЉА ПЕТ АМБАЛАЖУ

ИШТВАН Ханђа (64) „боље“ ће проћи од Верице Пашић. Из стечајне масе припашће му целих 178 динара (0,0007 одсто потраживања)!

– Задовољан сам – са благим ироничним осмехом казује препознатљиви човек са зрењанинских улица, где га суграђани редовно срећу док сакупља пет амбалажу.

Новим занатом бави се последњих неколико година. У „Бегеју“ је провео младост и накупио 27 година стажа. Радио је у свим погонима, на свим фазама производње шешира и капа, углавном најтеже послове и у лошим условима. Буквално преко ноћи, 2002. завршио је на улици и постао једна од неколико хиљада жртава транзиције у банатској престоници.

– Снашао сам се испрва код приватника, али онда више никоме нисам био потребан. Нарушеног здравља, успео сам да добијем привремену инвалидску пензију од 9.000 динара… Срећа што су женина примања већа, па се некако крпимо и преживљавамо са тридесетак хиљада месечно – прича нам Иштван.

Сл. Пашић, Новости

Коментари

Коментари


Препоручујемо