Зоран Ћирић: Одувек ме мучило питање шта је уопште тај Ниш | Жиг Инфо

Зоран Ћирић: Одувек ме мучило питање шта је уопште тај Ниш

Да будемо одмах начисто: Нити се осећам као „градска легенда“, нити Ниш доживљавам као град. Наравно, много тога ме везује за ово место, рођен сам овде, као и моја мајка. Али, можда баш зато не могу да поднесем чињеницу да Ниш нема никакав урбани идентитет, свест и осећај самопоштовања – какав би морао да поседује град који има Шабана Бајрамовића и Ћеле Кулу.

Дакле, одувек ме мучило питање шта је уопште тај Ниш. Ни дан-данас нисам начисто, осим што знам да ништа од оне ретке аутентичне градске иконографије није преживело, тако да тог „мог Ниша“ одавно више нема. У преводу на језик транзиције и политичке коректности – нема светих места мог одрастања. Сви они живописни биоскопи, господске књижаре, па гомила дискотека, гламурозних и „подрумских“, од којих је једна била и резиденцијални, престижни клуб у којем је сваком југословенском бенду била част да наступи – све је то нестало да се више никада не врати. Ваљда сам зато и измислио Нишвил у својим књигама, у којима је једино роштиљ остао као „хемијска веза“ са мојим родним градом. Пазите, ко одрасте на нишлијском роштиљу мора да буде замајен, па чак и ако постигне некакав успех та заумност се не да потиснути. Уосталом, живети у Нишу је рударски посао, прави уметнички перформанс и није случајно да су се овде појавиле или барем неко време „деловале“ такве легенде у распону од апсолутно космичког Шабана, преко Душка Радовића и Томе Здравковића до Томија Стила и Авде Зекића. Или онакви боксерски шампиони попут Томе Келаве, Јанета Бактјаревића и Челика. О Пиксију и Пантелићу, као и о Холцеру и Кнежевићу, тек треба испричати приче. Ма, сви су они „зрели“ за монографије и књижевне биографије, али овај „расадник ситних душа“ никада ништа своје ценио није. Завидљиви, осветољубиви, опако примитивни дух паланке настале на суровим обичајима турске касабе никада није престао да влада овим уклетим поднебљем.

Ниш је, пре свега, престоница српског полутанизма, поприште шизоидне синтезе руралног и урбаног. Зато стално говорим да је ово најпарадигматичнији српски град. Даље, Ниш је раскршће, ниједан ходочасник који се упутио на Исток или на Југ није могао да га заобидје. Такође, ово је голема и накиндјурена циганска черга, али и џиновска официрска спаваоница, полуцивилна касарна у којој кафане глуме мензе и кантине.

Ипак, понајвише га доживљавам као „гранични град“ – не само због близине граница које му се све више приближавају. Наравно да није у питању геостратешки положај. Оно што Ниш чини „граничним“ јесу људи, специфичне сорте које настањују ово свратиште и који су ми све ово време били неисцрпна грађа за мој књижевни рад. Без претеривања могу рећи да сам овде упознао гомилу невероватних ликова. Неки су били невероватно племенути, неки невероватно зли, неки невероватно забавни, а богами било је и оних невероватно просечних. Знате, тај тзв. „обичан свет“ у овом трајно недоправљеном Нишу умео је да буде уточиште незамисливих фрикова. Стварно има нечег патолошког овде. Уосталом, и Ниш као јужњачка јазбина са јужњачким специјалитетима, део је оне светске приче о „јужњачкој готици“.

Све ово може да звучи прично одбојно, па и застрашујуће, али после свега морам да признам – да нисам у овом недодјиском граду провео читав свој живот никада не бих написао све те приче и романе, песме и есеје. Моје писање је пресудно обојило искуство живљења на рубовима ове демонске насеобине.

Е, сад, из овог учмалог пакла постоји велика шанса да се изроди и нешто значајно и суштински позитивно. Видите, врло је симптоматично да су управо Нишлије прве изашле на тргове и улице да протестују не само против насиља и безакоња, против политикантско-полицијских прљавих игара које вредјају здрав разум и гуше и саму помисао да је могуће остварити некакву правду. Желим да верујем да се моји младји суграђани неће тек тако предати свеопштем безнађу и страху које систем смишљено шири. Мислим да ће град који многи у Србији с презиром спомињу као „град са три слова и једним падежом“ ускоро постати центар историјских дешавања. Нишке улице су једном већ шокирале бахату, наизглед свемоћну власт. Осећам у ваздуху спремност да то учине опет, али овог пута много жешће и темељније. Не заборавите да су многи од тих будућих „ратника подземља“ читали Магичног, а читали су га и многи припадници тајне и јавне полиције. Да сам на месту политичара и осталих владара наших убогих живота – дубоко бих се замислио над тим „феноменом“.

Ето, и овакав Ниш, потпуно девастиран и анестезиран, опљачкан и понижен, има шансу да покаже Србији да се овде и даље осећа мирис чегарског барута.

Зоран Ћирић

Коментари

Коментари


Препоручујемо