За разлику од Ђорђа, за случај одузимања деце Зорану Н. из Бегаљице чули су само локални мештани. Све је почело пре две године када је мајка, тадашња Зоранова супруга захтевала развод, те је покренула судски поступак за старатељство над децом. Син и ћерка по првобитној судској мери додељени су мајци, док је отац Зоран имао право да их виђа, односно да деца буду са њим сваки други викенд.
За разлику од случаја Јоксимовића, Зоран има од чега да се издржава и приходи су му задовољавајућу. Према судској пресуди, редовно исплаћује алиментацију у висини од преко 28 хиљада динара. Међутим, Зоран има проблем јер је центар за социјални рад у Гроцкој, накнадно одлучио да му забрани прилаз деци у размаку од триста метара. Деца ипак желе код њега, толико да беже од мајке како би дошли код оца.
Као и свака прича, и ова мора имати свој почетак, како би се објаснило зашто је Зорану, као и његовим родитељима забрањен прилаз деци у размаку од триста метара.
Наиме, након прве донесене судске пресуде у којој је отац имао право да сваки други викенд буде са децом, настали су проблеми. Син и ћерка нису желели да иду код мајке. Плач и стрес код деце били су изражени тих дана. Након завршетка једног викенда, деца су самовољно одлучила да остану код оца. Зоран је тада позвао своју супругу и саопштио јој да деца да не желе да се врате код ње. Деца након тога остају код оца и целу школску годину, живе код њега. Тако је било и почетком ове школске године, све док једног дана, мајка није дошла у школу.
Пре него се појавила у школи, покренула је поступак против Зорана за „киднаповање деце“, јер по првобитној судској одлуци, отац је имао право да проводи време са њима, сваког другог викенда. У сарадњи са центром за социјални рад Гроцка, Суд доноси решење да се оцу, као и његовој породици забрани прилаз деци јер је „насилан“. До наводне насилности, како то обично бива у Србији, долази се чудним сплетом околности, у које је „умешан“ и Центар за социјални рад. Колико је Зоран „насилан“, можда говори чињеница да ако питате и најрђавијег човека у селу, који нема са ким се није посвађао, рећи ће за Зорана све најбоље.
С друге стране, имамо мајку која почетком ове школске године долази у школу и „насилним“ путем, према речима очевидаца, покушава да одведе децу. Када су видела мајку, односно када су сазнали да ће ићи код ње, деца су почела да плачу. Директор школе у Бегаљици , позвао је оца да га обавести да је мајка дошла, са судском одлуком по децу. Зоран није био код куће, али је његов отац отишао до школе, с обзиром да су деца плакала и нису хтела код мајке. Мајка је покушала „на силу “ да одведе децу из школе, како кажу очевици, тако што их је вукла за руку док су се деца грчевито држала за ограду школе. Било је мучно гледати такве сцене. Мајка бесна, деца вриште и плачу.
Када су деца видела да је деда дошао испред школе, истргла су се и побегли право у дедин загрљај. Мајка, како кажу очевици, бесна је потрчала за њима, а деца су ушла код деде у ауто. Дошло је до вербалног сукоба између деде и мајке, тик уз децу која су уплакана седела у ауту. У једном моменту су можда и видела како мајка удара деду. Иако уредно позвани од стране директора школе, радници из Центра за социјални рад Гроцка се нису појавили. Тако изударан од мајке, деда је успео да са децом оде, али не до куће, већ до полицијске станице….
Наставиће се….
ЕЖИ
Насловна фотографија: Илустрација
