На данашњи дан, 4. маја, навршава се тачно годину дана од стравичног масакра у селима Мало Орашје и Дубона код Младеновца. У крвавом пиру Уроша Блажића страдали су Петар Митровић, Немања Стевановић, Лазар Миловановић, Марко Митровић, Александар Миловановић, Никола Милић, Кристина Панић, Далибор Тодоровић и Милан Панић. За оне који су имали срећу да преживе масакар сваки нови дан је борба.
У вечерњим сатима 4. маја Урош Б. почео је свој крвави пир у Равном Гају у Малом Орашју, када је аутоматском пушком пуцао на окупљену омладину из околине која се те вечери дружила. Након тога се аутомобилом одвезао у Дубону, где је у школском дворишту пуцао на окупљене, а потом побегао.
Убио је више особа, деветоро младих, а ранио њих 14. Они који су имали срећу да преживе, имаће последице до краја живота.
Портал Нова.рс од првог дана извештавао је о стравичном масакру који је завио Смедерево, Младеновац, али и целу Србију у црно. Разговарали смо са породицама убијених, рањени, али и са преживелима након масакра.
Један од њих је и младић Немања Илић. Он је раније испричао за портал Нова.рс да је у првом тренутку помислио да је неко бацио петарде, када је почело да пуца, али је онда видео Блажића који држи аутоматску пушку из које севају варнице.
„Ставио сам руке на главу и ућутао сам. Дугар поред мене је почео да виче: „Немој више брате, готови смо!“, ја сам му рекао да ућути да не би кренуо да оверава људе, ако схвате да су живи. Пуцао је са пута, а онда је пришао споменику и испалио рафал у људе који су ту лежали. После неколико тренутака, ушао је у аутомобил и чуо сам како одлази. Тада сам успео да извадим телефон“, рекао је младић који је те вечери тешко рањен.
Његова мајка В. И. рекла нам је да су призори били застрашујући и да је њен супруг одмах дошао до Равног Гаја, где је затекао убијену и рањену децу.
„Призор који сам тамо видела био је језив. Сцена је била као из „Боја на Косову“, деца су лежала тамо, родитељи су вирштали и запомагали. Једно дете је лежало поред нашег сина, изговорио ми је само: „Молим вас, помозите и мени„. Сви смо били у стању шока, нисмо знали коме да помажемо. Звали смо Хитну помоћ, а они су рекли да су послали сва возила, на крају их је дошло само два“, описала је она.
Како нам је тада његова породица испричала, из болнице нису желели да пошаљу особу која је требало да Немањи даје ињекције, већ је једна од комшиница која је запослена у болници, својом добром вољом, пристала да пре посла дође и да младићу редовну терапију која му је неопходна.
Такође, када је његова породица конкурисала за туђу негу и помоћ из институција су им тражили да сам младић дође како би се уверили да је рањен.
Јовица Стевановић, радник, такође је рањен 4. маја у Дубони док је постављао ограду у дворишту једног човека. Он је испричао за нас раније да му долази терапеут кући, како би радио са њим, али да му надлежни у том тренутку када је причао за Нову, нису дали упут за наставак бањског лечења.
Остао је непокретан после пуцњаве, а након што се опоравио од повреда, отишао је на лечење, међутим када је кренуо напредак и када је покренуо доње екстремитете послат је на кућно лечење.
„Када је завршено лечење отишао сам у бању. Ту је почела рехабилитација, а кући су ме пустили у оном моменту када ми је терапија била најпотребнија. Немам стабилност у коленима, а терапеут ми долази кући и са њим радим вежбе. У овом моменту најпотребнија ми је бања, чини ми се, кад би ми дали 20 дана терапије, значило би ми и превише“, рекао је он тада.
За рањене је сваки нови дан борба. Тако је и за Андријану Митровић која је три месеца провела у болници опорављајући се, а предстоји јој дуг пут до потпуног опоравка.
„Мене је неки полицајац убацио у аутомобил и одвезао ме. Не сећам се када су ме пребацивали. Повраћала сам у аутомобилу и осећала сам јак мирис барута. Била сам у истим колима са другаром, његовом мајком и ујаком. Рекли су ми да никако не спавам, све време су ми јака светла ударала у очи. У једном моменту та мајка ми је ударила шамар да ме пробуди. Последње што се сећам јесте тренутак када ујак тог дечка цепа мајицу са мене и покушава да ми заустави крварење. После тога се будим у болници и кад сам видела лекара, успела сам да проговорим само: „Докторе, је л’ ја нећу умрети?“, он ми је рекао да нећу“, рекла нам је пре неколико месеци ова храбра девојка.
Александра Митровић, сестра рањене девојке, испричала нам је тада да је период опасности по живот прошао чим је Андријана изашла из шок собе, али да су после тога уследиле неке компликације са бактеријама и да су њеној сестри морали да укључе додатне антибиотске терапије.
„Она је била мршава, али је током овог периода још више смршала. Кренуло је све на боље и почела је да враћа килажу полако. Највећи проблем јесте стрес који је преживела. Једину помоћ понудио нам је Веран Матић, који је са тимом овде сваке недеље. У болницу јој је долазио психијатар, али нам је тада речено да је њено стање нормално и да не могу много да помогну. У суштини рекли су нам: „Лечите је ви кад изађе“. Дођу јој тако дани када ни са ким неће да прича, ми нисмо стручни и не можемо да јој помогнемо као психотерапеути“, објаснила је раније сестра.
Подсето, монструм Урош Блажић је ухапшен наредног јутра у викендици његовог ујака.
У октобру прошле године, подигнута је оптужница против Блажића због масакра који је починио, а том оптужницом обухваћени су његов отац, ујак и рођак. Отац је ухапшен након масакра и у њиховој породичној кући пронађен је велики број ватреног оружја.
Након масакра који је однео девет живота у овим местима подигнута су спомен обележја настрадалима, као и мурали посвећени невиним жртвама крвавог пира.
Foto:Amir Hamzagić/Nova.rs; Nemanja Jovanović/Nova.rs; Vesna Lalić/Nova.rs
Јован Младеновић Нова
