Како је Магични украо Праву Београђанку
Не знам како ми је дошло, нарочито што нисам љубитељ истине нити унутрашњих откровења – али ми је дошло. Право у главу, и свуда другде. У стомак, срце и гузицу: спознаја да сам, у ствари, нежења «по природи». Отуда три брака иза мене, скупа са ванбрачним испадима који су завршавали споразумним признањем да је у питању био големи неспоразум. Толико голем да је и суд морао да га овери писаном пресудом, наплаћеном таксом, и заклетвом сведока да се више неће упуштати са другим истим сведоком у доказано немогућу емотивну везу….
Некако сам увек био намамкан да рекнем то судбоносно ДА. Са првом женом беше јадни студентски стереотип: млад, неискусан, са нежељеном трудноћом и абортираним родитељима који су уместо младенаца пристали на мировни споразум за преживљавање на мојој грбачи чије изнајмљивање су најблискији плаћали у полујестивој натури.
Са другом женом бејах систематично пијан, тако да ме је трећа ухватила на апстинентску депресију… Схватио сам да ми никако не иде са тим ДА… Још сам и контраш по природи, пизда инаџијска и неиживљени, закаснели пубертетлија…
Децу више нисам нипошто желео, нисам могао ни оно једно из првог брака да поднесем, али сам се суздржавао – шта зна дете шта је триста кила прљавог веша. Таман помислих како је добро и овако – самотњачки густирати фину собну уметност и необавезно јебавати драговољне сојке…
Међутим, живот је пун ужаса и хормона, убачених у живописно маскиране замке. А замке су зајебана ствар, чекалица упорнија од било какве личне амбиције да мушкарац остане веран себи и тако сачува своју бескорисну личност…
Елем, стицајем невиних премда намерних околности, упознам ја једну блиставо насмејану рибицу, врачарско-чубурског педигреа и по мајци и по оцу… Сачекала ме испред хотела «Унион» у Косовској, како смо се претходно договорили… Ту је све почело, у близини некадашње Кинотеке за коју су ме везивале збркане успомене из раних дана моје списатељске каријере…
Медена – тако сам је крстио јер је њена «намуњана» умиљатост то име ненаметљио призивала – и моја нарастајућа маленкост нису престајали да причају, и то не само због попијеног пива и вотке… Уосталом, она би вотку само лизнула, и ту и тамо помало сркнула, а мене пиво засигурно није могло да обезглави… Али, њена спонтана велеградска ведрина, руку на срце, одмах је почела да делује….
Рекла ми је – без икакве хвалисавости. са тек мрвицом слатке двосмислености – како је досад већ проживела четири живота и да нема потребе да се нешто упињем и доказујем… Заинтригирала ме је та њена безбрижна спуштачка страст… А и све те београдске баје са којима је била и једва изустила први пут оно ДА… Рекла је да има ћерку, што сам доживео као олакшавајућу околност, јер свака од оних које су пожелеле да ме поближе упознају – хтела је, измедју осталог, потомка Ћирића, као да сам лорд а не Блесави Писац, како ме је најсвежија познаница ословила још у кафићу поред хотела, а онда наставила тако да ме зове…
После пробног упознавања уз ваљање и превртање по кревету у потрази за заштитом у виду полупопушених цигарета и полуиспијених лименки пива, рекла је: «Ајде да се зезамо, имам пар дана, довољно сам зрела и уморна од мушкараца и њихових набацивања и освајања. Ти си уметник, теби пичка не треба толико, и зато те водим на моја тајна места за провод».
Купила ме је из цуга, без да је ишта цугала. Заправо, од силног, ненапорног смеха и ништа мање природне нежности тог отворено згодног и стидљивог створа, требало ми је времена да признам себи да се нешто чудно дешава. Да, откинуо сам већ прве ноћи, на начин на који се излази из себе и лебди на облацима боје шампањца – само што то још нисам смео да покажем.
И док сам увежбавао виши ниво самоконтроле, погладила ме је где треба и процвркутала: «Шта би Ћирићу? Ти би и дете да ми направиш, а још се нисмо поштено ни појебали, хахаха…»
Стрејташица непоправљива, непрестано се разгибавала и истезала измедју два стиска ко естрадни «дифовац», али ништа ми од додатне хемије није ни требало, само да је слушам и гледам и мазим док се смеје чисто и гласно као кафански оркестар у цркви…
Трећег дана доносим одлуку: нећу се више одвајати од ње! То јој нисам одмах саопштио, ни у увијеној форми, пошто сам нехајним испитивањем и запиткивањем сазнао да се – ту скоро нема ни два месеца – заклела мами и пријатељицама како се неће више удавати макар јој неко давао месечну плату од три хиљаде евра… АХА. Ето изазова за алавог получовека попут мене (ово «получовек» зато јер сам по занимању «писац и по», тек да разјасним делове целине)…
Као васпитан мужјак с дивљачким пореклом, позвао сам је у Нишвил… Да обиђе моју парохију и осети егзотични задах јужњачког мерака. Већ сам имао спремљен програм у малом мозгу. Наиме, иако није пила обожавала је кафане, у шта сам се уверио и на њеним тајним местима, где је умела да се дере и звижди и лупа шаком о сто док пева од милине, уз опуштајуће радовање без задршке…
Успут ми је причала о Инжењеру, како је звала бившег момка-обожаваоца, који и поред очигледне зателебаности у њу, није био довољно шмекер да је запроси, па чак и по цену да истрпи пораз, већ јој је после годину дана везе пребацио како, ето, «она није још званично разведена»… Збуњено га је питала: «Па што, је л’ си хтео да ме жениш?». А он је љутито одговорио помало арогантним питањем: «Тебе да женим?». На шта му је она смирено објаснила: «Па то ти причам. Ко би још мене желео да жени? Зато се не разводим, да не постанем баба-девојка». Наравно, из дубљих разлога, који су јасни и провидни на плитак начин, Инжењер је био постао прошлост и пре него што се умувао у њену тадашњост …
Е па, богами, иако генетски неозбиљан, ја сам озбиљно желео да је имам. А кад тај ЈА нешто запне – мени још на почетку пуца филм, како не би било пуцања по свим шавовима…
Те реших да јој кажем право медју очи, како хоћу бурму на њеној руци и нека зна унапред да јој развод не дам.
Церекала се, како је већ то редовно чинила, љупко ме подјебавајући: «Да нећеш и шатор да разапињемо?».
И тако, дани и ноћи се смењују, у ча-ча-ча ритму фолкерског рокенрола а онда једног јутра, беше дванаести август, рече ми онако значајно, свечаним гласом: «Блесави, ако умеш да ми набројиш двадесет и три врсте дјувеча, које је моја прабака Розалија правила мом прадеди, Петру Кувекаловићу, капетану краљеве војске, кад год би се жив и здрав вратио кући, да га изненади и да се не понавља – бићу ти законита жена чак и пред мојим Богом».
Мислим се, где то сад да ископам, бем ти размежену београдску снајку. Али, ИЗАЗОВ ЈЕ ИЗАЗОВ…
Закукам код мојих учених пајтоса, и андјеолики Боби Марксиста, свестрани интелектуалац, професор и мајка разведеног детета, иначе мој дежурни «Друг на друму», ископа из своје рашомонске библиотеке неки кувар из 1939. године – и то, сећам се, баш онај који је и моја будућа законита драга спомињала. «Мој кувар» од Спасеније Пате Марковић, издање Политика, А.Д. Београд, Поенкареова улица бр. 31, 4 кварт… хахаха… ИМАМ ТЕ!
И кренем ја да набрајам чету ђувеча у истом дану:
– без меса
– виноградарски
– грчки
– касапски
– касапски без пиринча
– народни
– од бораније
– од бораније са пилетином
– од дуња са младим пилићима
– од зелене бораније
– оа јагњетине са турли тавом
– од кромпира
– од папуле
– од печене јагњеће главе
– од празилука
– од разног поврћа
– од сомовине
– постан од празилука
– рибљи са парадајзом
– с јагњећим месом
– са спанаћем
– хајдучки
– шопски
Након набрајања отишао сам корак даље у својој контраофанзиви, како бих остварио «победу за обоје» тактиком блиц-крига…
Наиме, након проучавања градива и технологије, уз мало пивом пресечене жестине, одлучио сам да јој ПРИРЕДИМ један од тих древних дјувеча, и то управо онај са најмужевнијим називом – «хајдучки». Али, под једним условом: мора да буде присутна. Она није знала да се ово јело спрема три сата, а претпостављао сам да и она, као и све престоничке женске од стила и интегритета, не подноси да мирише на кухињу… хехе…
И куцнуо је час да јој саопштим свој витешки наум: «Медена, данас је наш дан. Морам да те убедим да кажеш ДА, а немам три хиљаде евра да ти дајем месечну плату. Зато ћу ти учинити нечувени плезир. Твоје је само да гледаш и уживаш. Да се увериш да сам за тебе – за цео живот».
Бели зуби синуше враголасто: «ОК… Покушај, Пишче без оловке и блокчића…».
Прво сам спремио кило црног лука и почео да сецкам на танка ребарца. Само се прошуњала и замјаукала: «Јој, помогла бих ти, али имам толико осетљиве очи да ћу плакати цео дан».
«Не, не, помоћ ми не треба. Само буди ту поред мене», смешкао сам се у себи.
На пола сецкања је кренула да запомаже, како цела кућа смрди и како јој је мука, и да је боље да се не јебавам са тим.
«Не, не, ја уживам срећо док те освајам на старински начин, без рецитовања и мрсомудјења», занесено сам мрмљао, чежњиво уздишући.
Луку треба додати три-четири парадајза исечена на колутове… Будући да сам кувању вичан ко винчестерка у казану, парадајз је прштао на све стране и цурио по асталу, а ја сам цркавао од смеха док је она – патолошка чистуница! – скупљала у чучећем положају неред око мене, трудећи се да не гундја, да ме не увреди… Један од парадајза је пао на под, а ја сам га врло случајно згазио, тако да је од скупљања прешла на рибање…
А ту су и три-четири млада кромпира, неколико бамњи, један патлиџан исецкан на коцкице, и једна тиквица исто тако исецкана…
«Медена, је л’ мени оволики или оволики?», поредио сам се са патлиџаном и тиквицом истовремено.
«Дођи», задахтала је нестрпљиво, сита свег тог пипавог посла у којем сам се затекао – неспретан а склон пипању и опипавању. «Дођи да још једном проверим, само батали освајање. Живећемо невенчани.»
«А, то не долази у обзир», прозборих саосећајно али одсечно, «нећу да останеш баба-девојка».
«Како си добар», рече с мешавином ганутости и ироније.
Узех две-три дугачке зелене паприке, те је упитах благо панично: «Није ми ваљда овако танак?»
«Не брини», спремно ме утеши, «уградићу ти дискретан продужетак флуоросцентне боје, па има и да сија.»
Ха, бем ти чубурског мангупа…
Ситно сецкам першун и целер, наравно да много тога пада около… Онда пола шоље пиринча, кесу сам високо изврнуо да што даље падну зрнца, испод судопере и осталих радних кухињских делова… Мала почиње да зелени без шминке… Ех, нашла си Нишвиљанина да дркаш, је ли… Додајем со, бибер и сецкано свињско месо на комадиће…
«Је л’ мора свињско?», пита док на коленима клечи и скупља зрнце по зрнце…
Одједном, процеди гласом какав не користе младе за које кандидати подвиге разне чине: «Блесави, да додјем да ти попушим, па да живимо даље у слози».
Једва издржах да кажем НЕ – у име будућег и трајноважећег ДА!
«Касније, после лепе клопице», запалацао сам сласно језиком.
Све сам добро измешао, узео земљану тепсију и у њу сипао пресан ђувеч, па опет исецкао парадајз на колутове, да покријем суд…
Она почиње да вришти: «УДАЋУСЕЗАТЕБЕНЕСВИЊИМИКУЋУ!»
Смирујем је смерним гласом: «Љубави, знам да ћеш се удати за мене, али ја желим да спремим ово због бака Розалије и деда Петра».
Кад је видела да сам додао и велику кашику масти и налио водом да поврће огрезне, опрезно ме је питала: «Је л’ ГОТОВО?».
Уделио сам јој још један педагошки осмех, пун мистериозних обећања: «Јесте, само овај ђувеч мора да се пече најмање три сата, док се сва зелен добро не упирјани. Не сме бити чорбаст, већ добро укрчкан.»
Она ме одмерила, захвално трепћући.
«Блесави, одох да гледам бурме. Ако нешто не подносим то је да миришем на кухињу. Доћи ћу за четири сата, ти до тада све лепо спреми и поспреми. Постави сто, али да буде ГАЛА. И нека све мирише на романтику кад се вратим.»
УФФФ! Који потез, које поентирање! После свега, уместо да мераклијски цуцлам пиво и слушам стари добри соул из шездесетих, као награду за овај СОУЛ ФООД који сам успео некако да направим – црко сам од умора и љубоморе! Знала је да је нећу проверавати да се не понижавам, иако сам се све време питао ГДЕ је била читава четири сата. Није се још десило да се толико дуго не чујемо, а већ је цео Нишвил поздрављала кад га сретне…
Хм… једно «хехе» за мене… и једно «хехе» за мој хајдучки дјувеч који је испао врло «хајдучки»…
И тако му буде…Сада моја госпођа Ћирић Лидија прича свим радозналим душама около, како је, у ствари, «замка» била у питању; да ме је упикирала још кад ме је видела у емисији код Оље Бећковић, и да је већ тада знала да ћу јој бити муж… ЦЦЦ! Да се прекрстиш колико неко може бити окорела Чубурка… То сам и учинио, како бих наставио да волим свој шашави брак за који сам открио рецепт и стоички га применио на себи и својој драгој…
И ето га једино наравоученије које сам научио изван кревета: рецепата је много, а брак је само један… Зато никада више не кажем «хвала, изволте», када ми неко добаци: «Пријатно»…
©ЛидијаЈелисавчић Ћирић (на фотографији Л.Ј.Ћ, Зоран Ћирић)
