Једна особа, поред које сам често имао прилику да легнем, померала је своју ногу у чудном ритму пре но би се успавала. Овога сам се сетио упознајући њу, која ће бити допола недокучиви предмет мојих будућих интересовања.
Тело јој је било кривудаво, нестабилно, али кроз те чудне покрете којима је учествовала у свеопштем дељењу простора, ипак је било некакве хармоније. То тело је вероватно, влашћу ума, било приморано да се бори за оно што му је, вољом нечијом или не, било одузето. Иако у самом почетку ту чудну скупину неуредне одеће и чупаве косе нисам посматрао као борца.
У нама постоје некаква звона која се оглашавају када иритантност спољашњег света у нашем бићу достигне врхунац. Можемо потиснути та звона и претворити их у бес, у псовке, викање, а можемо их, једноставно, пустити да звоне и послушати то на шта нам указују. Ја сам их први пут чуо када ме је поново ухватила за руку, седећи поред мене једним делом кривудавог тела, а другим се нагињући ка мом колену. Нисам волео додире. Волео сам аутономију свог тела, свог јаког, стаменог бића и звук својих стеновитих корака којима сам газио кроз време већ добрих четрдесет година. Рука је влажно и мекано држала моју, док је топлота њеног тела неиздрживо грејала моје колено. А онда су звона кренула да урличу у мени, да тутње и бубње терајући ме да одгурнем ту руку. Крупни, изгубљени поглед који није наслућивао симфонију немира у мени, одузео ми је моћ покрета. Могао сам само да слушам бес који је јурњао кроз сваки нерв и постепено се претварао у страх. Или у сећање које ми је откривало најмрачније стране детињства и претходног, давно потиснутог и намерно заборављеног живота. Визија мојих стеновитих корака је ишчезавала, чинећи да ми колена клецају. Тај дрхтај се попут чудног импулса пренео на моје мишиће, прошао кроз моју кичму, тресао сам се као болесник кога мори врућица и, када ме је и кичма издала, спустио сам главу ка њеној. Разбарушена коса чудно исечена није приметила свеопшти хаос настао из хармоније, или јесте, али је ћутала. И мазила је дуго, полако и влажно моју игличасту. Она јесте била борац у овој бици, ја сам био нападнути. И супротно свим историјским и научним законима логике обоје смо изашли као победници.
Њено лелујаво кретање најзад није било без икакве хармоније и ритма. Оно је одзвањало исто као и померање ногу пред спавање особе поред које сам често имао прилику да легнем. То је био ритам колевке и првог загрљаја. Био је ритам прве успаванке.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање, приказивање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
