Једном је један богат човек узео сина за руку и повео на пут у намери да покаже дечаку шта значи живети у оскудици и без новца. Зато су провели неколико дана у сеском домаћинству једне веома сиромашне породице.
По повратку кући, отац је упитао сина је ли му се допало путовање. „Јесте, оче. Допало ми се“ – одговорио је дечак. „Јеси ли видео како живе сиромашни људи?“ – упитао је отац. „О, да!“ – гласио је одговор. „И коју си поуку донео са нашег путовања?“ – поново упита отац.
А син је одговорио: „Видео сам да ми имамо једног пса, а они четири. Наш базен је до средине дворишта, а они имају поток коме се не види крај. Пред нашом кућом сијају лампиони, а код њих звезде. Наша тераса се шири до предњег дворишта, а код њих је пространо на све стране. Ми имамо парче земље на коме живимо, а они бескрајна поља што се не дају сагледати. Ми купујемо храну, а они је сами гаје. Око наше куће су зидине, а око њихове пријатељи.“
Отац је зинуо од чуда. Син је на крају казао: „Схватио сам, тата, колико смо сиромашни.“
Пречесто заборављамо оно што имамо мислећи само на то шта немамо. Оно што је за неког од нас тричава стварчица, за неког другог је драгоценост. Све зависи само од тога са које се стране погледа. Понекад нам дечје мишљење скреће пажњу на оно што је заиста важно у животу.
