Живим у држави коју могу називати својом, јер сам њен држављанин. То је дефинитвно један распад од државе и деценијама узгајана врста која не зна друге послове да обавља, сем да се ужасним методама домогне онога шта називају „власт“ (а да већина њих никад није чуло за „О небеској јерархији“, а камоли за св. Дионисија Аеропагита) је потпуно морално посрнуће једне нације.
Гледамо свакодневно сцене, читамо наслове, бомбардују нас информацијама које нису само гнусне и одвратне, већ у највећој могућој мери показују многа зла која би она иста црква која се данас свим средствима бори за паре, пре неколико деценија (о вековима и да не говорим) најоштрије осуђивала и проклињала.
Такво је садашње стање у мојој држави, очајно је и противчовечно је. Слуге народа су се орвеловски претворили у господаре, само становништво трпи велике муке и јад. Јад је добио не само нијансе мрких и болесних боја, већ су „шућмураста, говњива и блатњава“ постале хит-боје које једино „неодређена“ надвисује. Ваљда зато што се много „независних“ продаје у бесцење и што су се многи „непоткупљиви“ давали за сићу.
Ето, да је добро, није добро. Да је често мучно, мучно је. Да је крајње време да дође до суштинских промена, време је, али као да су се сва врата раја и пакла отворила у исто време овде се дешавају и најлепше ствари, а и оне најгоре. То је држава у којој живим, а ове околне нису ништа боље. Није боље ни у Европи, ни у свету. Преко 100 ратова се данас званично води на овој планети, људи се бесомучно убијају из најразличитијих разлога, а неко од тога профитира и цела математика се свела на то да један постотак људи живи сјајним животом на рачун свих оних других који живе осредње до лоше, па и умиру од глади, болести које могу да се лече, жеђи, од рана које им богати задају, а да без новца не могу да их излече. А новац је код оних који су им те ране задали и тако се негде зачарани круг затвара у једном тоталном безнађу и меланхолији.
Држава у којој живим више није ни брод који тоне, већ је олупина која лежи на дну мора и треба је извлачити, а они који су је ту сместили се најбоље сналазе у њој, јер су бића блата, дна и пропасти.
Али, моја је држава, њен сам држављанин и све и да није тако, нећу и не могу да разумем људе који своју перверзију иживљавају на њој. Намерно преносе из прошлих времена погрешно употребљене изразе у садашње време и зарађују на томе.
„Национализам“ примера ради никад није био, нити ће икад бити, сам по себи лоша ствар. Као што није ни „јело“. Да ли зато што постоје поремећаји у исхрани, од анорексије до претеране гојазности, човек не треба да једе? Да ли зато што постоје менталне болести човек не треба да мисли? Да ли зато што постоје потпуно асоцијалне појаве које су често и противприродне човек не треба да има односе са другим људима? Да ли зато што постоје первертити сваке врсте човек не треба да воли? Да ли зато што постоје чиноци зла у мантијама и свештеничким одорама човек треба да одбаци идеју о бићима или врховном бићу које је изнад њега у смислу више интелигенције која ствара светове и живот и да поставља себе у центар васионе? Да ли зато што не видимо голим оком даље од неколико километара (и то кад је лепо време) са неке планине треба да мислимо да смо једина планета у свемиру и да искључујемо могућност да постоје бића која су не само на нашем „нивоу“ размишљања, него и на много вишем?
Такве ствари нашим популистичким мудросерима наравно не падају на памет (а и кад би се сетили којим случајем, плаћени су да ћуте), али са великом упорношћу блате и пљују појмове које су пре тога извукли из контекста и дали им погрешно значење. Само кретен може да упореди нацију са уточиштем оних који су слабе памети, а само тотални дебил може то да повеже са монстроузним деловањем неких изопачених „властодржаца“. То би било исто као кад би јарца и даље повезивали са ђаволом, па га онда клали до истребљења.
Ето, то се данас ради са великом упорношћу. Волети свој народ није зло, а национализам није фашизам, нити мржња других и свако ко то наглашава и такво мишљење уновчава није разумео ама баш ништа.
