Звонимир Звонко Вучковић (Бијељина, 6. јул 1916 – Калифорнија, 21. децембар 2004), био је поручник у Краљевој гарди војске Краљевине Југославије и командант Првог равногорског корпуса Југословенске краљевске војске у Отаџбини за време Другог светског рата.Године 1942. проглашен је за војводу таковског. Био је један од водећих личности четничког покрета Драже Михаиловића. После рата важио је за истакнутог политичког емигранта.
Српска књижевна задруга, у „Колу”, објавила је Вучковићево најпознатије мемоарско дело „Сећања из рата”, као и књигу „Од отпора до грађанског рата”. О књизи су говорили проф. др Александар Животић и Веља Павловић, а одломке из дела казивала је Јана Петровић.
Вучковић је рођен у хрватској породици, од оца Петра Пркића и мајке Анке. Отац му је био родом из Вареша, а мајка Далматинка из Макарске. Отац је умро 1920. године од туберкулозе. Мајка Анка преудала се за Александра Вучковића родом из Врања.
Године 1930. очух је добио премештај у Загреб. Са навршених петнаест година Звонко је примљен у Београду, 1931. године, у Војну академију. По завршетку школовања у Загребу, где су му живели родитељи, распоређен је у тридесети артиљеријски пук „Краљевић Томислав”. Септембра 1939. године, у време када му је умро очух, Хитлер и Стаљин напали су Пољску. Одмах после погреба, поднео је молбу за премештај у Београд. Распоређен је у коњички дивизион артиљеријског пука Краљеве гарде. У Краљевој гарди био је нераздвојан са својим класним друговима са Војне академије – Момчилом Смиљанићем и Савом Конавликом.
У Београду, 23. јуна 1941. године, Звонко је сазнао од свог класног друга Владимира Николића да преко илегалне Команде Београда има везу са Михаиловићевим штабом. Николић је обавестио Звонка да је покрет отпора почео да се организује почетком маја негде на простору између Рудника и Сувобора. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, међу којима је генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић био најстарији по чину, одбила је да призна капитулацију и пребацила се са планина Источне Босне, преко Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор.
После примљених инструкција, Вучковић је тајним каналима стигао на Равну гору 27. јуна 1941. године и ставио се на располагање генералштабном пуковнику Драгољубу Михаиловићу. Почетком септембра 1941. године, Дража је издао наређење поручнику Вучковићу да у Таковском срезу образује један самосталан одред. За само шеснаест дана он је успешно регрутовао добровољце у селима Брајићи, Теочин, Брезна, Прањани, Брусница, Грабовица, Луњевици, Јабланица… Вучковић је свој нови одред, од око 150 бораца, представио команданту Дражи у селу Брајићи. Вучковић се током зиме 1941/42. године, у својој зони одговорности у таковском крају, старао о безбедности Драгољуба Михаиловића, штитећи га од немачких потера.
После рата Вучковић се пребацио у Француску, а потом у САД, где је радио инжењерске послове у металној индустрији. Од 1952. до 1956. био је члан уређивачког одбора „Демократске мисли”, на чијем је челу био Адам Прибићевић (1880–1957). Сарађивао је и у „Гласу канадских Срба” и „Нашој речи” Десимира Тошића. Од 1966. Вучковић је биран за члана Главног одбора савеза Ослобођење.
Вучковићева мемоарска књига „Сећања из рата” добила је награду „Слободан Јовановић” као најбоља књига објављена у 1977. Ово признање додељује Удружење српских писаца и уметника у Лондону. Вучковић је 1980. године објавио и другу књигу – „Од отпора до грађанског рата”. Преминуо је на дан када је Скупштина Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета – 21. децембра 2004. године.
