Сада је укочило на тридесет и нешто, те ме пећ љубоморно гледа, док ми клима постаје најбољи друг. Тако то бива. А како бих пребродила што лакше ове вреле, летње дане, „бацих“ се на читање литературе од које би требало канда да се „смрзнем“ од страха или већ нешто слично. И почех од опуса Стивена Кинга. Било ми је мало досадно, а и већ сам престала нешто да се плашим мрака, након друго, дуго, дуго труда да то постигнем, те одлучих да обновим страх, па да читам дела познатог краља хорора и да ме бар почне од нечег дрмати језа и дрхтавица на ових тридесет и кусур у плусу. Кренух редом – „Кери“ („Carrie”), „Исијавање“ (“The Shining“)….. сада управо „Мизери“ („Misery“) „наступа“ и све видим Кети Бејтс (Кетлин Дојл Бејтс, Kathy Bates) и Џејмса Кана (Џејмс Лангстон Едмунд Кан, James Langston Edmund Caan) како маестрално интерпретирају ликове из књиге – Ени и Пол, у екранизацији књиге из 1990. године – и како му Ени/Кети претећи прилази, док Пол/Џејмс лежи у кревету поломљених ногу и нико не зна где је, а она жели од њега да напише другачији крај књиге, крај који би се њој свидео, иначе….
Вау, који опис страха од обожавалаца. Додуше, има и њих разних. Просто човек када овако нешто прочита само жели да живи миран, повучен и апсолутно анонимни живот. Имамо ми људи разне страхове. Фобија, до фобије. Неко од мрака, неко од висине, па су ту од паукова, паса и осталих живуљки, те од отвореног/затвореног простора…. Али прочитах скоро у једном тексту да имају у Јапану врло занимљив страх – страх док седе у тоалету на ве-це (wc) шољи. Да, управо тако, јер, у тексту даље наводе, да се код њих традиционално верује да се духови крију у тоалету и онда, док „испуњавају своје обавезе у резиденцији“, размишљају да ли то нешто у ходнику испред шушка и мисле да то није можда кућни дух који шушка. И тако су се досетили да, под мотоом „преплашите своје страхове“, на тржишту понуде тоалетни папир на којем су штампане хорор приче. Аха, сад се сетите да вам је ваша Неда о томе већ писала (Недине „резиденцијалне“ враголије) и да би то била баш занимљива идеја, да се на тоалет папиру штампа неко занимљиво штиво за читање или пак имена и називи позиција у друштву, те да се користи у терапеутске сврхе – давања себи одушка, јер видех да неки почеше код нас већ на тоалетном папиру да штампају имена, па би могли само да прошире понуду. Ето, када Јапанци могу тако страх да терају, што не би и ми дали мало смеха, док се обавља „тежак посао“ у једној од посећенијих просторија сваког дома. И није код њих штампана било чија прича, већ су почели са девет ролни на којима је одштампано по једно поглавље хорор прича Кођи Сузуки (Kôji Suzuki, 鈴木 光司) , аутора познате хорор трилогије „Круг“ (リング, „The Ring“), по којој је 1998. године снимљен истоимени филм у Јапану, а 2002. године је урађен и римејк, односно америчка верзија филма под истим именом, те су затим рађени и наставци.
Јапанци јесу мајстори хорора, али некако не бих у тим приликама да се тресем од страха, већ пре од смеха. Буде некако лакше.
Ваш „експерт“ за правила Неда
