Србију је напустила почетком 2019. године и са својих 49 година почела нови живот.
Фото: Приватна архива
„Ни сањала нисам да ћу тако нешто моћи. У Србији ми је остала породица – супруг и троје деце (18, 16 и 12 година). Мала плата, испуцане све картице, дозвољен минус, кредит… фрижидер полупразан, три јела од кромпира и четврто резанци на менију стално. Случајност је хтела, а вероватно и судбина да добијем прилику да радим свој посао, који сам 22 године радила поштено и предано у Институту за путеве у Београду, овде на Малти. Ја сам размишљала, али моја деца су рекла ‘иди, јел видиш како живимо, односно не зивимо’. Кад ти деца тако кажу, онда стиснеш петљу и кренеш, спакујеш свој живот у два кофера и оставиш све што ти је драго 1.500 километара иза себе и кренеш у ‘нови живот’“, прича за Данас Стојанка.
Стојанка нам објашњава и колико јој је било тешко што је одвојена од породице.
„Постанеш Вибер мама, супруга… своје дете грлиш преко интернета, пијеш прву јутарњу кафу са супругом преко Вибера… лепота од живота! Сваки дан се питаш зашто све то, кад си рођена у прелепој и богатој земљи. Зашто ти је боље да живиш на стени од 36 километара у сред мора? Зато што можеш да нормално радиш и зарадиш, зато што те третирају као људско биће, а не као глас од 5.000 динара, као пет килограма лука и кромпира, литар уља и кило брашна, колико наша власт мисли да вреди мој глас!“, истиче Стојанка.
Она наводи и да су људи на Малти били вољни да јој помогну и да су је лепо прихватили.
Фото: Приватна архива
„Дођеш на стену у мору, нове колеге Малтежани те третирају као човека, помогне ко шта може, радиш свој посао поштено и поштован си због тога. Али се стално питаш, докле ћеш издржати. Снагу ми дају моја деца и супруг, породица, бивше колеге из Института, такође, пружају подршку. Фали све и све је ту, само напред казеш себи свако јутро“, прича Стојанка.
Открила нам је и шта мисли о враћању у Србију.
„О повратку у Србију не размишљам, размишљам и радим на томе да супруг и деца могу да дођу да живе овде јер су боравећи овде прошлог лета били одушевљени нормалношћу и смиреношћу живота. Што би рекао мој супруг ‘вратио сам се у осамдесете у Србији’. Тек овде сам постала потпуно свесна шта је мојој генерацији одузето ратовима, санкцијама, транзицијама и национализмом који и даље хара Србијом. Одузета је нормалност живота, одузета је нада у боље, јер је сваки дан све горе“, истиче Стојанка.
Како нам каже, у Србију се не би вратила највише због политике и односа политичара према грађанима.
„Зато у Србију нема повратка за овакве као што сам ја, јер нема наде, нема среће… стално негативна селекција и пливање у жабокречини живота. На интернету свакодневно пратим политичка дешавања у Србији и питам се да ли још нешто може да буде горе. Како људи још увек то све гутају и ћуте? Све фалш, све фуш! Докле ће то тако, када ћемо се као народ опаметити, схватити своју вредност и рећи: „Е сад је доста! Мафији, лоповима и хохштаплерима“, пита се Стојанка.
Стојанка истиче и да се људи на Малти углавном међусобно подржавају и испомажу, без обрзира на националност.
„На Малти живи и ради много људи са Балкана. Сви заједно радимо – Срби, Албанци, Македонци, Босанци… неко ти помогне, неко одмогне. Треба гледати свој живот и радити. Драго ми је кад видим младиће из Србије и Албаније да заједно раде, да нема мржње. Тада помислим да можда и за Балкан има наде. Само се треба ослободити мафије на власти, обичан народ је добар“, каже нам Стојанка.
В. Стојсављевић Данас
