О томе каже: „Четири зида. То постаје ваша нова реалност. Свесни сте свих ограничења и на њих се на почетку уз мању или већу муку прилагођавате. За мене је промењена свакодневница значила и измену листе приоритета. Ова ситуација дала је могућност да се разбистре неки односи и окончају неки процеси“.
Александар је тада провео укупно 73 дана у свом стану, уз меру забране његовог напуштања, уз примену електронског надзора, без могућности коришћења интернета.
О томе сведочи: „Готово преко ноћи живот се променио. У само неколико дана из ушушкане несавршене свакодневице и живота у коме сам имао неке планове, све се преобратило у неизвесну и стресну свакодневницу у којој више ништа не могу планирати…
Покушавате да у новим околностима организујете неке активности, себи угодите и прекратите време, али углавном сви ти покушаји су без неког успеха. Недостаје концетрација, пажња лута, ум скаче свуда унаоколо… Покушавате да читате књигу, али питање је ко кога ту чита. Пустите серију или филм, питање је ко кога ту прати и гледа. Немир и конфузија у глави у акутном облику. …
Тумарате станом и напамет знате број корака, стопа и јарди од једне просторије до друге. Шетате по тераси, ловите дашак свежег ваздуха, јер онај у стану је тако тежак. Бар два дана у недељи имате осећај да сат траје као три“.
Александар Обрадовић говори о људима из фабрике Крушик који су га избегавали, о осећању кад ти телефон не звони, али и о медијима који су му помагали да лакше поднесе изолацију.
И сведочи шта је о људској себичности и страху у тој самоћи сазнао.Ипак, о томе како је издржао каже за НИН :
„Савест ми је била мирна, знам да апсолутно ништа нисам слагао, нисам уновчио нити икакву корист себи или неком другом омогућио. Ако је ово цена за истину у нашем друштву, спреман сам и за ово и све оно што ме очекује у будућности да је платим“.
