Књига историчара Александра М. Савића Између уједињене Европе и усамљене Русије. Кнежевина Србија и Османско царство (1839–1858) објављена је недавно у издању Архипелага у едицији Време.
Књига Александра М. Савића Између уједињене Европе и усамљене Русије је прва научна монографија и целовита историја Кнежевине Србије између пада кнеза Милоша Обреновића с власти и пада кнеза Александра Карађорђевића с власти и повратка кнеза Милоша на престо Србије.
Савићева историографска студија описује две бурне деценије Србије на половини XИX века испуњене су ложеним односима Кнежевине Србије и Османског царства, друштвеним променама и политичким борбама и сукобима. Разапета између две династије и политичких тежњи које оне симболизују, Кнежевина Србија је разапета и између Истока и Запада, између османског сизеренства и руског покровитељства, између усамљене Русије и уједињене Европе, између унутрашњих сукоба и националних тежњи.
Монографија Између уједињене Европе и усамљене Русије бави се кључним питањима Србије тог времена као што су улога српског капућехаје у Цариграду и мухафиза у Београду, муслиманско становништво у Србији, нарушавање, стабилизовање и јачање аутономије Србије, немирна српско-османска граница, политика српске владе према Србима и Бугарима у Османском царству, те проблеми у трговинским односима.
Студија Александра Савића је капитална књига о Србији у вртлогу супротстављених интереса и на немирној граници, о свакодневном и друштвеном животу у Кнежевини.
– Историографија није посветила довољно пажње односима аутономне Кнежевине Србије и њеног сизерена Османског царства у периоду од 1839. до 1858. године. Наведени хронолошки оквири представљају два важна међаша у историји Србије, османске државе, али и у српско-турским односима. Године 1839. дошло је до промена на престолима у Београду и Цариграду.
Непуних месец дана након абдикације кнеза Милоша Обреновића (1815–1839, 1858–1860), преминуо је султан Махмуд ИИ (1808–1839) у јеку Друге египатске кризе (1839–1841). Њагов наследник султан Абдул Меџид (1839–1861) одлучио је да званично прогласи једнакост свих поданика Царства Хатишерифом од Гилхане 3. новембра 1839. године, чиме је у османској држави започето реформско раздобље – Танзимат. Поменути догађаји и те како су се одразили на српско-османске односе. За горњу хронолошку границу узета је 1858. година, када је Османско царство било заузето сукобима са Црном Гором, устанцима у Херцеговини, Босанској Крајини и Посавини, док су у Србији унутрашњи сукоби доживели кулминацију, слично као 1839. Унутрашња криза је окончана свргавањем кнеза Александра Карађорђевића (1842–1858) након његовог бекства у београдску тврђаву, што је симболично означило крај мешања Високе Порте у унутрашњу политику српске кнежевине.
Циљ ове монографије јесте свестрано расветљавање односа Кнежевине Србије и Османског царства од 1839. од 1858. године, у оној мери у којој нам то омогућују необјављени и публиковани извори домаће и стране провенијенције. У обзир су узете и међународне околности, због тога што је немогуће сагледати српско-османске односе без улоге великих сила, које су настојале да остваре што већи утицај у Турској. Настојали смо да одговоримо на питања којима до сада није било посвећено довољно пажње или која су остала нерасветљена у историографији – каже Александар Савић поводом књиге Између уједињене Европе и усамљене Русије.
Професорка др Сузана Рајић у рецензији књиге оцењује да је „аутор темељно анализирао и политику Србије према хришћанима у суседним провинцијама Османског царство, али да се бавио и проблемима у српско-османским трговачким односима, чему до сада историографија није посвећивала пажње“:
– Наглашавамо да књига третира све аспекте односа Србије и османске државе и пружа одговоре на бројна питања у политички веома турбулентном периоду српске, али и османске историје. Њеним закључцима и садржајем се досадашњи научни резултати употпуњавају и коригију, али у највећој мери допуњују. Уважавајући постојећа историографска достигнућа и полазећи од њих, аутор је донео низ нових сазнања, приказао бројне и до сада необрађене процесе у српско-османској корелацији, те изнео нова тумачења у готово свим аспектима обрађене теме. Монографијом Александра М. Савића Између уједињене Европе и усамљене Русије. Кнежевина Србија и Османско царство (1839–1858) попуњава се постојећа празнина у историјској науци и даје изузетан научни допринос.
Александар Савић рођен је 11. 1993. године у Косовској Митровици. Основну школу и гимназију је завршио у Зубином Потоку. Основне и мастер академске, као и докторске студије историје завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Докторску дисертацију Кнежевина Србија и Османско царство (1839–1858) одбранио је 2021. године.
Од 2018. запослен је на Филозофском факултету у Београду. Године 2023. изабран је у звање доцента на Катедри за историју српског народа у новом веку. Секретар је Центра за српске студије и Српског историјског друштва, те редакције часописа Српске студије. Објавио је више од четрдесет научних радова, прилога, критика и приказа.
Приредио је за штампу Дневничке записе генерала Јована Мишковића (1865–1907) И–ИИИ (2020). Један је од шесторо аутора научне монографије Илија Гарашанин (1812–1874) – великан српске земље (2024).
