На данашњи дан пре тачно 30 година дошло је до стравичне елсплозије у фабрици “Грмеч” у Земуну у којој је 11 радника погинуло, а 10 дешко рањено на својим радним местима. За ову несрећу још увек нико није одговарао, указују бивши радници “Грмеча”, који ће данас у 10 часова испред улаза фабрике, на адреси Аутопут 20 у Земуну, одржати помен настрадалим колегама.
Тога дана живот су изгубили Боривој Стоисављевић, Бранко Јовановић, Војислав Мучибабић, Гојко Ђукановић, Горан Маслаковић, Драган Вељић, Живорад Стефановић, Здравко Станчић, Љубиша Ивић, Петар Рот и Ивица Бешић.
“Желимо да позовемо јавност да се овај случај не заборави и да се ода почаст жртвама. Њихове породице, колеге и грађани Србије заслужују правду. Животи радника „Грмеча“ нису мање вредни, нити су заслужили да они сами буди окривљени за своју смрт. Свако предузеће треба да сноси одговорност за безбедност својих радника. Остали смо дужни као друштво настрадалим радницима, њиховој деци, породицама што овај случај није до краја расветљен”, поручују бивши радници “Грмеча” у саопштењу.
Како додају, до несреће је дошло услед рада на тајном државном пројекту, производњи ракетног композитног горива, где нису постојали ни основни безбедносни услови за овај тип производње.
Експлозија која се догодила 23. јуна 1995. године, била је, како даодају, толико јака да је затресла цео Земун, полупала прозоре на околним зградама и разнела једну од производних хала предузећа.
“Не могу вам објаснити како сам се осећао кад сам видео у ком се стању налазе моји другови и колеге. Тела су им била раскомадана и угљенисана. Скупљали смо их по целом погону, а и око погона”, изјавио је сведок и радник који се затекао у близини након експлозије.
“Према писању тадашњих медија власти су чиниле све да заташкају истину о експлозији јер су учињена, између осталог, тешка кривична дела. Хала која је коришћена за производњу није била за ту намену, нити је испуњавала било које спецификације објекта за производњу експлозивних материја. По налогу безбедоносних служби, а у сарадњи са приватном фирмом која се бавила извозом војног експлозива, мимо закона је у цивилној фабрици, која се бавила производњом подних плочица, покушано да се започне производња ракетног композитног горива. Хала која је коришћена за производњу није била за ту намену, нити је испуњавала било које спецификације објекта за производњу експлозивних материја”, наводе бивши радници некадашње фабрике плочица.
О важности овог пројекта, како наводе, говори чињеница да је одмах након трагедије “Грмеч” био блокиран јаким полицијским снагама.
“Истражном судији неколико сати није било дозвољено да приђе, а међу првима на место несреће су дошли тадашњи начелник Државне безбедности Јовица Станишић у пратњи Франка Симатовића. У медијима се помињало да је Слободан Милошевић лично одобрио овај пројекат”, додају.
Милорад Ковачевић, тадашњи радник на одржавају машина и опрема објашњава да су за тај високо ризичан посао ангажоване његове колеге који нису били обучени, нити су имали искуства за ову врсту производње, чиме су практично свесно жртвовани.
“Дуго након ове несреће многи радници Грмеча проживљавали су тешке трауме и здравствене проблеме због сцена које су видели, стања у ком су затекли настрадале и повређене колеге, који су буквално били спржени у страховитој детонацији. После свега што се десило данима смо се питали зашто наше колеге тада нису заштитили, изместили из круга фабрике, те да су државне службе и професионалци, уз велике безбедносне мере и заштитна средства, на најсигурнији начин, ако су већ морали, извели овај ризичан подухват”, наводи Ковачевић у саопштењу.
А у разговору за Данас Милорад Ковачевић каже да стицајем околности тога дана није погинуо.
“Радници су осетили и имали информације да се нека проба прави, знали су да то није била уобичајна производња плочица, али ни близу нисмо знали да је то нешто што може да експлодира, то нико није знао од запослених. Можда неки појединици, али сами извршиоци и ми на одржавању нисмо имали претпоставку шта се ту заправо ради. Наш посао, као радника на одржавању, је био да машине буду исправне, да се неке температуре подесе, као да је процес производње. Мој део посла је завршен у 17 или 17.30 сати и ја сам отишао кући. Друге колеге којима је био опис посла на одржавању да дежурају су остали. Стицајем околности су остали живи, јер нису били у том тренутку у хали, а сви остали који су били су или погинули или тешко повређени”, присећа се наш саговорник.
Према његовим речима, од тада па до 2000. године прича о погибији радника била је забрањена тема, чак ни медији нису много извештавали о томе.
“Никад свећа у “Грмечу није запаљена за погибију до 2000. године нити је икада обележен тај догађај. Нас неколико колега смо те године подигли спомен плочу у кругу фабрике. Фактичко стање је да и после 30 година нико није одговарао, нико није крив, сем што су постојале изјаве да су сами радници својом непажњом криви за несрећу, али чињеница остаје, она коју не може нико да побије, а то је да радници тај дан нису производили пвц плочице, већ да је на цивилним машинама вршена проба производње нечега што нема никакве везе са подним плочицама и да је због тога дошло до несреће”, наводи он.
Оно што га највише растужује је што се као друштво, заједница нисмо одужили породицама страдалих радника, који и данас чекају истину о том догађају у коме су изгубили најмилије.
“Знам колико је тешко било њима. То су углавном биле радничке породице. Мало је оних који су имали снагу да се судским спором супротставе, углавном су били принуђени да раде у тој фирми где су им страдали најмилији, да чекају плату од те исте фирме која није била велика, да чекају стипендију за децу и да онда немају позицију да туже фирму у којој раде и боре се да преживе и одхране своју децу. Знам да су дубоко повређени, иако смо ми као колеге покушавали да помогнемо, али на другој страни је био систем, судови, служба безбедности која је вероватно све ово радила, али тим породицама је најтеже. Нису имали позицију да се боре против државе, против фирме, јер су били принуђени да се боре за живот. Неке ствари не могу да се поправе, али у нади да се овако нешто никада не догоди, важно је да се чује да се ова несрећа догодила, да је 11 невиних људи страдало, да за то нико није одговарао и да се сетимо њихових породица, јер нико њих није питао како им је свих ових година”, наглашава Ковачевић.
“Грмеч” је 2007. године отишао у стечај. Ковачевић каже да и данас има породица које од “Грмеча” потражују стипендије за децу и које нису наплатили.
Сви осумњичени ослобођени
У судском поступку, који је, како наводе, трајао више од десет година, где су између осталог били изнети докази Станишићевог саслушања, сви осумњичени су ослобођени због недовољно доказа и чињенице да је овај случај накнадно проглашен државном тајном.
“Неки од ожалошћених, очајни овом одлуком су правду потражили у Стразбуру. Европски суд за људска права је 2016. године донео одлуку да је Србија прекршила 2. члан Европске конвенције о људским правима јер није расветлила околности погибије радника. Одлука Суда, нажалост није допринела никаквом помаку у расветљавању случаја, који је у међувремену заборављен у јавности”, наводе у саопштењу бивши радници “Грмеча”.
Spomen ploča nastradalim radnicima „Grmeča“ Foto: Milorad Kovačević
Р. Марковић Данас
