Први септембар се ближи, али то није разлог због ког је просвета у жижи јавности, већ учестале жалбе које одјекују поводом дисциплинских мера које просветари сносе због учешћа у протестима и блокадама, као и због свеопште подршке студентима.
Немалом броју просветних радника који раде на одређено време уговор није продужен, након, како се сумња, дисциплинских поступака због обуставе наставе.
Из тог разлога, ђаци, колеге и солидарни грађани ових дана протестују испред средњошколских установа.
Јуче су ученици Пете београдске гимназије у блокади одржали скуп подршке испред школе, након што седморо професора „Пете“ није добило продужење уговора.
Са друге стране, директорка те гимназије Данка Нешовић, коју су ђаци оптужили да је професорима дала отказе, изјавила је да је то ствар „техничке, а не политичке природе“ и да професорима нису продужени уговори због смањења фонда часова.
Да је у оваквим ситуацијама у питању „трик“ власти, јер је разлог за непродужење уговора тешко доказив, појашњава Марина Видојевић, копредседница Општинског одбора Вождовац Зелено-левог фронта и активна учесница у раду групе за образовање.
Према њеним речима, сада долази до изражаја оно што је годинама проблем у нашој просвети – уговори на одређено време.
– Ово је проблем који раније није био довољно видљив. Наставници који се не запошљавају за стално, него им се уговор из године у годину продужава, стално слушају флоскуле попут „добро је, бар радиш“, а људи некад раде и десет година на одређено време. То драстично утиче на квалитет живота, јер не можете да подигнете кредит, не можете да планирате будућност. Могуће је да је проблем сада у фокусу, јер је тренутна ситуација у којој живимо екстремна – објашњава Видојевић.
Наводи да су наставници који раде на неодређено и добију отказ у могућности да туже школу и добију случај на суду, уколико није спроведена прописана процедура, али да је код уговора на одређено другачија ситуација.
Те да у њиховој ситуацији не само што је питање да ли би добили судски спор, већ постоји бојазан да их након тога више нико неће позвати да раде у струци, док год се оваква пракса наставља у Министарству просвете.
– Питање је да ли ће те наставнике икада ико више позвати на замену и пружити им могућност да раде било где у јавном сектору, с обзиром на то ко нам је министар просвете. Јер ако сте запослени на одређено, а уговор вам није продужен због подршке студентима, то је, као и код сваке врсте мобинга, веома тешко доказиво – појашњава Видојевић.
– Чујемо да постоје листе директора и наставника који су непослушни. То је озбиљан вид застрашивања. У Нишу се говори о списку од чак 17 (мада број варира) директора који чекају разрешење. И тако се запослени држе у неком стању несигурности, што код људи изазива сумњу и страх. Тако се и директорима и запосленима лакше манипулише – појашњава саговорница.
Школе, односно њихове управе, у оваквим ситуацијама као разлог најчешће наводе смањење броја одељења, тј. ученика, што формално правно спада у оправдане разлоге.
Најспорније правне тачке код продужавања уговора у просвети у Србији односе се на статус запослених на одређено време и на то како се тумачи Закон о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ) у односу на Закон о раду.
У пракси наставници, стручни сарадници и ненаставно особље годинама раде узастопно на одређено, иако Закон о раду предвиђа да послодавац не може неограничено обнављати такве уговоре. Закон о раду каже да се након 24 месеца рада на одређено време стиче право на уговор на неодређено, осим ако постоје „објективни разлози“ (нпр. замена одсутног радника).
Међутим, ЗОСОВ оставља већу флексибилност директорима и школским управама, па се правила из Закона о раду често заобилазе. Тако људи раде и по десет година на одређено време, без икакве сигурности и могућности да планирају живот (кредит, стан, породицу).
Видојевић каже да то није једини вид кажњавања.
– Додати су нам часови који се не плаћају, то су слободне наставне активности; распоређени смо у две смене сваког дана, што значи да радимо по цео дан, а не само пре или после подне. И низ других мера које вас на различите начине деградирају и дисквалификују, а све то спроводе „у оквиру закона“ тако да не можете уложити никакву жалбу. Ако се то догађа нама који радимо за стално, замислите шта раде људима на одређено – указује Видојевић.
Њу интересује да ли међу наставницима којима уговор није продужен има професора физике, математике или енглеског, јер су то дефицитарни предмети, док се људи у исто време враћају из пензије како би државли наставу.
– Занима ме да ли заиста иду до те мере да отпуштају људе и по цену да нема ко да предаје деци, јер јуче сам испред Пете сазнала да један од колега коме није продужен уговор управо професор физике – пита се Видојевић, указујући да се тенденциозно ради на још већим поделама у друштву:
– Тешка је ситуација у сваком погледу. Трошкови живота су све скупљи, морате да купите књиге, да обезбедите рекреативну наставу, екскурзију, стално имате намете, а као наставник стално и нове захтеве. У тој ситуацији деца су најнесрећнија, јер су према њима огромна очекивања. Тешим се да то не може трајати вечно. Јер ако потраје, последице ће се тешко санирати и то кроз дужи низ година – закључује Видојевић.
Иначе, према законским оквирима, непродужавање уговора из политичких или репресивних разлога (нпр. због учешћа у протестима или обустави наставе) је незаконито и дискриминаторно. Школа сме да не продужи уговор ако више нема потребе за тим кадром (нпр. мањи број ученика или укидање одељења), али не сме да користи то као средство репресије.
Foto: FoNet/Marko Čonjagić
Уна Милетић Данас
