„Уредбу којом се ограничавају трговачке марже само је наставак вођења економске политике засноване на ад хок принципу, која и не узима у обзир дугорочне последице“, оценио је Слободан Минић из Фискалног савета представљајући своје истраживање „Ефекти ограничавања трговачких маржи на инфлацију“ објављеном у Кварталном монитору.
Он примећује да ова мера није настала као резултат дијалога, ни са потрошачима ни са трговцима, а такође није настала ни на бази неке темељне анализе, јер је за три недеље већ два пута мењана.
Међутим, јасно је зашто је држава покушала да уради нешто по питању цена, посебно хране.
Период након 2020. године обележила је рекордно висока инфлација у читавом региону Централне и Источне Европе (ЦИЕ). Како напомиње Минић, десио двоструки инфлаторни шок пандемије, и на страни понуда, али и на страни тражње, с обзиром да је Србија једна од земаља рекордера по неселективној помоћи становништву, са четири пута више средстава него што су давале земље ЦИЕ.
Србија се тако нашла међу земљама са највећим растом потрошачких цена у Европи.
У периоду јул 2021.-јул 2025. године имали смо кумулативну инфлацију од 38,6 одсто. Испред нас су само Мађарска, Естонија и Румунија, а двоструко је виша од просека еврозоне.
Међутим, оно што је направило огроман социјални притисак је раст цена хране. Инфлација хране у Србији износила је у овом периоду чак 60 одсто. То је за 55 одсто више од укупне инфлације. Веће поскупљење хране осетили су само Мађари (63%).
У оквиру хране, највише је поскупила непрерађена храна. Цене воћа, поврћа и меса порасле су у овом периоду за чак 73 одсто. У ЦИЕ просек је око 45 одсто.
„Док је општа инфлација била велики макроекономски изазов, екстреман раст цена основних намирница је кризу претворио у социјални и политички проблем“, оценио је Минић.
Као одговор на ову ценовну кризу, Влада је усвојила Уредбу о ограничењу трговачких маржи која је ступила на снагу 1. септембра.
Она обухвата 23 групе производа, а кључни елемент уредбе је ограничење маржи велепродаје и малопродаје на по 20 одсто.
Такође, замрзнуте су цене добављача на ниво из 1. августа ове године. Ово је релативизовано последњом изменом уредбе којом су из овог искључени свежа храна, поврће, воће, месо, као и индустријски производи какао и кафа. Такође су и лимитирани рабати које трговци наплаћују добављачима.
Минић истиче да је у оваквим анализама фокус на компромису између нижих цена и несташица. Традиционално, ограничење цена испод тржишних узрокује несташице и црно тржиште.
Он напомиње и да модерна истраживања контроле цена откривају и друге последице.
То су пад квалитета производа и услуга, где предузећа смањују трошкове користећи јефтиније сировине или нудећи лошију услугу. Затим ефекат „воденог кревета“, где се губици на регулисаним производима компензују вишим ценама на осталим артиклима.
Онда, трговци се довијају на разне начине да заобиђу мере, па фирме уводе нове, сличне производе (са новим бар-кодом) по вишим ценама. Дугорочне последице могу бити смањење подстицаја за инвестиције, што подрива економски раст и иновације на дужи рок.
„Емпиријски докази показују да је ефекат оваквих мера на укупну инфлацију по правилу мали, привремен и често занемарљив“, напомиње Минић.
Мере које су донете у Србији, као што су више пута напоменули званичници, осмишљене су по узору на Мађарску и Румунију.
У обе земље, примећује Минић, мере су орочене, али онда више пута продужаване, јер владе немају начин како да изађу из њих. У Мађарској су прво замрзаване цене, што се показало контрапродуктивним, па се приступило ограничењу маржи на 10 до 15 одсто.
Ефекат је чини се веома мали на инфлацију. Мађарска влада тврди да ограничења утичу на пад инфлације, док је Мађарска централна банка тврдила да су заправо деловале на укупни раст цена због ефекта „воденог кревета“.
У Румунији се ишло мало комплекснијим мерама, па су марже ограничене дуж целог ланца снабдевања. Произвођачима су марже лимитиране на 20 одсто, дистрибутерима на пет одсто, а трговцима на 20 одсто.
Иако је мера уведена као привремена, на снази је већ две године. Минић напомиње да су Румуни имали проблем када је требало одмрзнути цене струје, па је поскупљење струје допринело раст инфлације са једним процентним поеном.
„Снажан и једногласан отпор индустрије спречио ширење мере на целокупну домаћу производњу“, истиче Минић.
На крају, независна анализа је утврдила да су цене производа обухваћених мерама пале, али је уштеда за просечно домаћинство свега 0,6 одсто просечне потрошачке корпе.
Српски модел је хибрид ова два, због чега би у неким аспектима могао да да боље резултате, али у другим баш и не. Код нас је много већи обухват артикала, а замрзавање набавних цена и лимитирање рабата и накнада би могли да „запуше рупе“ којима би трговци заобилазили мере.
С друге стране, Анализе показују да су за најосновније производе марже већ мање од 20 одсто, па се ту не могу очекивати смањења цена. Такође, није се деловало на део ланца где су највеће марже, пошто су произвођачке марже у прерађивачкој индустрији веће од 50 одсто.
„Анализа указује да не треба очекивати ни драматичан, ни трајан ефекат на успоравање инфлације“, поручује Минић.
Иако делује да су марже трговаца високе, бруто марже су у распону од 25 до 30 одсто, нето марже, односно профитна стопа је мања од два одсто.
Просечна бруто маржа водећих трговинских ланаца је 29 одсто, што је више него у ЕУ.
„То је делом због мањка дисконтних ланаца, а вероватно и због недовољно конкуренције. Наметање марже од 20 одсто на 70-80 одсто асортимана биће удар на приходе и могу се очекивати резања трошкова, отпуштања, гашења нерентабилних радњи итд“, закључује Минић.
Он додаје и да би вероватно мање негативних ефеката имала подела ваучера за храну или нека друга врста подршке угроженим домаћинствима.
Foto: BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ/MO
Милош Обрадовић Данас
