Србија има „најпрљавију“ енергетику у Европи и један је од највећих емитера угљен-диоксида по јединици бруто домаћег производа, пише професор Економског факултета у Београду Дејан Молнар.
У тексту за портал Клима101, Молнар истиче да Србија мора да раздвоји привредни раст од емисија ЦО2 да би имала конкурентнију привреду и приступ фондовима који ће омогућити њену модернизацију.
„Преко 150 година, фосилна горива су глобално била стуб економског раста. Сада се ова веза коначно прекида, а Србија има не само могућност, већ и обавезу да се прилагоди“, пише Молнар.
По карбонском интензитету енергетике, према подацима за прошлу годину, Србија је претекла Пољску и сада производи „најпрљавију“ струју у Европи.
Карбонски интензитет енергетике показује колико угљен-диоксида нека земља емитује за сваки киловат-час произведене електричне енергије, а у случају Србије то износи 670 грама ЦО2.
Велики број земаља Европске уније, од Италије и Немачке до Аустрије и Холандије, емитује између 100 и 300 грама ЦО2 за сваки киловат-час струје, док за земље чија се енергетика заснива превасходно на чистим изворима, као што су Норвешка, Исланд и Албанија, та бројка је испод 30 грама ЦО2/кWх.
„Другим речима, ове земље производе у просеку преко 20 пута чистију струју од Србије. То није само еколошки, већ и економски проблем. Услед јаког ослањања наше енергетике на угаљ, Србија има једну од највиших емисија ЦО₂ по јединици бруто домаћег производа (БДП) у Европи“, навео је Молнар.
Он наводи да дугорочна веза између раста БДП-а и емисије ЦО₂ постоји, али да није линеарна. То значи да у земљама које су економски напредније, са развијенијим институционалним оквиром, бољом енергетском политиком и високом еколошком свешћу, раст БДП-а у зрелијим развојним фазама је праћен падом емитованих количина ЦО₂. На другој страни, у мање развијеним државама које су се претежно ослањале на фосилна горива, привредни раст је доприносио и већем загађењу.
Економски раст не узрокује нужно и више загађења
Истраживање у којем је Молнар учествовао потврдило је да емисије штетних гасова расту у раним фазама економског развоја, али да након достизања одређеног нивоа дохотка по становнику, економски раст не мора нужно да узрокује и више загађења.
„Напротив, ниво емисијама у развијеним државама почиње да опада, захваљујући технолошком напретку, ефикаснијој употреби ресурса и већем уделу обновљивих извора енергије у енергетском миксу“, пише Молнар.
Из тога произилази, како додаје, да привредни раст није сам по себи проблем, већ начин на који се он остварује.
Глобална карбонска интензивност смањена од 2000.
Према подацима Светске банке и Међународне агенције за енергетику (ИЕА), глобална карбонска интензивност је смањена за више од 30 одсто од 2000. године.
То је резултат преласка на обновљиве изворе, раста енергетске ефикасности и дигитализације сектора услуга. Европа има најнижу карбонску интензивност у свету: емисије ЦО₂ по јединици БДП-а смањене су за више од 40 одсто од 2000. године.
Лидери су скандинавске земље, Немачка и Француска, захваљујући високом уделу обновљивих извора и нуклеарне енергије, као и ефикасним политикама декарбонизације. САД и Канада бележе снажан пад карбонске интензивности – за више од 35 одсто од 2000. године, али и даље остају изнад европског просека због великих разлика међу савезним државама и секторском зависношћу од нафте и гаса.
И Кина је забележила релативан напредак: иако укупне емисије расту, карбонска интензивност се смањила за око 25 одсто, захваљујући огромним улагањима у соларну и ветроенергију. Ипак, и даље је изнад глобалног просека, јер се привреда и даље у великој мери ослања на енергију из угља.
„Ови падови карбонске интензивности нису спречавали економски раст. Примера ради, Европска унија је током периода 1990-2018. смањила емисије штетних гасова (углавном ЦО2) за 23 одсто, уз истовремени раст БДП-а од чак 61 одсто“, наводи Молнар.
Он истиче да уместо „јурњаве“ за високим стопама раста БДП-а без обазирања на еколошке последице, неопходно је тежити одрживом развоју.
То подразумева интеграцију и интернализацију еколошких критеријума у све секторе привреде, као и у све економске калкулације, односно инсистирање на ефикаснијој потрошњи енергије, променама (екологизацији) у сектору транспорта, грађевине, индустрије.
„Карбонска интензивност (емисија ЦО₂ по јединици БДП-а) постаје нова мера напретка – мери не само колико расте једна економија, већ како она расте. Земље које успевају да смање емисије по јединици БДП-а отварају простор за ‘здравији’ раст, бољу конкурентност и мањи еколошки, односно карбонски отисак“, пише Молнар.
Напредак Србије и даље спор
Када је у питању Србија, Молнар истиче да се такво раздвајање привредног раста и емисија још увек није догодило, али да оно постаје не само могуће, него и обавеза.
Наиме, Европска унија уводи механизме попут карбонске таксе, што значи да ће производи из земаља које не поштују еколошке стандарде бити скупљи на европском тржишту. За Србију, која тежи чланству у ЕУ и има високу зависност од извоза, то је питање дугорочне конкурентности наше економије.
Поред тога, смањење карбонске интензивности отвара приступ фондовима Европске уније намењених за подстицање зелене транзиције (попут Зеленог климатског фонда и Инструмента за претприступну помоћ – ИПА ИИИ).
Тиме би се могло омогућити суфинансирање великих инфраструктурних и енергетских пројеката, што би представљало значајну фискалну олакшицу и замајац за модернизацију привреде.
Кључни изазов за Србију је двострук, указује Молнар.
С једне стране, потребно је модернизовати енергетски микс, преласком са угља на обновљиве изворе, док с друге стране треба јачати административне капацитете и стратегије у области заштите животне средине.
Иако су већ начињени одређени помаци, Молнар оцењује да је напредак и даље спор и да је потребна снажнија политичка воља, као и инвестиције у „зелену“ инфраструктуру, образовање и инспекцијски надзор.
„Смањење карбонске интензивности мора бити и наш национални приоритет – не само због климатских циљева, већ и због економског опстанка у амбијенту где се све више опорезује загађење. Стога, Србија и регион Западног Балкана морају знатно убрзати енергетске реформе ако желе да постану део ‘зеленог европског система'“, закључује Молнар.
foto printskrin
