Ин мемориам Слободану Арежини: Човек који је знао да стане иза добрих идеја других људи

Први дан јесени 2012. године није изгледао као датум који ће се памтити. Ипак, данас га носим у сећању као почетак једне приче која је касније добила посебну тежину. Иако сам из Зрењанина, Нови Сад сам одувек доживљавао као свој град — главни град Војводине, простор који припада свима нама, без обзира на то да ли у њему живимо. Тако сам доживљавао и покрајинске институције, посебно Радио-телевизију Војводине као јавни сервис свих грађана.

Са РТВ-ом сам имао сарадњу и пре Слободана Арежине. Ипак, тек његовим доласком осетио сам да постоји шанса да се неке моје идеје заиста и реализују.

Зато сам тог дана, потпуно ненајављено, кренуо код њега — човека кога сам знао само из медија и са којим никада раније нисам разменио ни реч. Примио ме је одмах, срдачно, са оним тихим уважавањем које је било део његове нарави. Као да се већ знамо. Седели смо први пут један наспрам другог: он, искусни новинар и уредник са кредибилитетом, а ја, „социолог наивац и самозвани продуцент у покушају“, са неколико идеја и много вере да ће он бити тај који ће разумети.

У пола сата изнео сам све што сам носио са собом, једно по једно.

Прва иницијатива била је везана за представу „Убити Зорана Ђинђића“, чија је премијера била заказана за 5. октобар 2012. Желео сам да се, у духу Небојше Попова, организује „опасуљивање народа“ испред СКЦ Фабрике — догађај који би послужио као предигра, окупљање и увод у премијеру. Убеђивао сам га да су и тај догађај и сама представа од великог значаја и да би за РТВ било важно да учествује.

Друга идеја односила се на чувени Студио М РТВ-а — да баш одатле почне војвођанска турнеја Даркwоод Дуба и Бисере Велетанлић, да се све то сними и испрати као значајан музички догађај са печатом РТВ-а.
Трећа важна иницијатива била је посвећена Радомиру Константиновићу — да РТВ преузме улогу носиоца активности око достојног обележавања прве годишњице његове смрти, укључујући и покретање Одбора за очување његовог мисаоног наслеђа у Суботици.

Четврта идеја била је можда најнеочекиванија, али сам у њу дубоко веровао — предлог да серијал „Државни посао“, тада тек три недеље у емитовању, добије награду „Добар пример Новог Оптимизма“, уз подршку РТВ-а да тај догађај испрати као важан и за серијал и за јавни сервис. Као анонимни фан њихових ранијих радова у „Ноћној смени“, осетио сам да се ту рађа посебан феномен и знао сам да ће он то разумети, јер их је безрезервно подржао од самог почетка.

Слободан Арежина ме је саслушао тихо, без прекидања, потпуно посвећено. И догодило се нешто што се ретко виђа: све је испратио озбиљно, са невероватном отвореношћу и наклоношћу. После само пола сата добио сам потврду да је све могуће када на челу институције стоји човек који има очи да види и уши да чује.

Резултати су стигли брзо.

Представа „Убити Зорана Ђинђића“ постала је, уз продуценте СКЦ НС, заједничка брига РТВ-а и Новог Оптимизма и играла се годинама широм земље, а организацијом Новог Оптимизма чак и у Бечу.

Концерт Даркwоод Дуба и Бисере Велетанлић снимљен је у Студију М и емитован за Нову годину, у ударном термину РТВ-а. Уз њихову подршку турнеја је настављена у Зрењанину, Инђији, Кикинди, Бечеју…

РТВ је био једини електронски медиј који је достојно обележио годишњицу смрти Радомира Константиновића, писца непревазиђене „Филозофије паланке“ — документарним филмом новинарке РТВ Наде Зорић, награђеним исте године у Ровињу, а потом и на бројним фестивалима.

А „Државни посао“ постао је феномен који траје до данас и који ће остати непревазиђен — великим делом захваљујући управо Слободану Арежини. На додели награде серијалу 10. децембра 2012. у СКЦ Фабрици окупило се хиљаду људи, док је још толико стајало напољу, на снегу и минусу, само да би први пут видели уживо своје новосадске „јунаке“ — јунаке многих домова широм Војводине и Србије. Тада су у РТВ-у, на лицу места, могли да виде „рађање чуда“.

Данас, када се присећам тог дана и тог сусрета, а поводом ове тужне вести, намеће се једно једноставно питање: ко би још, на таквој позицији, примио тек тако некога „с улице“, саслушао га без резерве, разумео, подржао и претворио туђе идеје у стварност? И то све на општу добробит јавности. Ја мислим да знам само једног — Слободана Арежину.

Слободан Арежина остаће упамћен не само као новинарска громада (о чему ће његове колеге и сарадници говорити надареније и потпуније), већ и као човек који је умео да препозна смисао, да пружи поверење и да отвори врата људима са идејом.
У Новом Оптимизму заувек остаје „наш“, део времена које се не заборавља и пример какав јавни сервис може бити када га води човек са душом и интегритетом.

Бранислав Грубачки, оснивач Новог Оптимизма и Зеленог звона из Зрењанина

П. С.
После смене Арежине са места програмског директора РТВ-а, одржани су протести под називом ПОДРЖИ РТВ, чега смо били део.
Зелено звоно је престало да постоји 24. априла — истог дана када је престао да постоји и РТВ какав је био под вођством Слободана Арежине. Нико од људи окупљених око Новог Оптимизма никада више није имао никакав додир са „новим“ РТВ-ом.
Такође, Нови Оптимизам памти и пријатељске речи подршке и похвале које је Слободан Арежина написао за дневни лист Данас, 2016. године, поводом обележавања 25 година „Зеленог звона“ на згаришту матичног Звона:
„Од мноштва својстава које поседују Гута и његов пројекат „Зелено звоно“ најважније је њихово удружено обесмишљавање свих изговора за пасивност и немо или тек мрзовољно посматрање онога што нам се дешава.
Нема пара, нема времена, нема ко, нема сврхе… толико пута употребљени изговори за Гуту нису аргумент. Његов став да нема ничег логичнијег него да се упркос свим препрекама крене у акцију или реализује пројекат разоружава и највеће дефетисте, покреће најлење и његову идеју, ма колико била чудна, у тренутку ставља на врх листе приоритета.
Он је успевао да чак и диносауруса какав је јавни медијски сервис продрма и за десет минута разговора Радио Телевизију Војводине гурне у пројекат попут документарног специјала о Радомиру Константиновићу, који је потом више пута награђиван.
И тако, у протекле четири године, петнаестак пута.
Током четврт века „Зеленог звона“ није Гута бирао циљеве само по значају и ефектима. Мало ко зна да је он један од заслужних за чињеницу да је „Државни посао“ постао култна телевизијска серија. Након два месеца емитовања, док је ТВ критика ћутала, реакција у јавности готово није било, а у РТВ се говорило „ма, ми не умемо да правимо играни програм“. Гута је дошао у моју канцеларију и саопштио да је награда „Нови оптимизам“ за 2013-ту додељена „Државном послу“.
На додели награде новосадска „Фабрика“ је била препуна тинејџера а мноштво је остало пред вратима. Аутори серије и ја тек тада смо схватили шта смо направили и ко је наша публика. Да није било тог Гутиног охрабрења, тешко да би серија опстала.
Зато сам сигуран да греше сви који мисле да је „Зелено звоно“ утихнуло. Греши и Гута ако тако мисли. Зазвониће он макар и на прстима једне ноге стајао.”