На данашњи дан, пре осам година, у паду војног хеликоптера погинуло је седморо људи – четворочлана посада, лекар и анестетичар, као и беба стара тек пет дана – болничари и болесно дете који су, те ноћи, полетели у немогућим условима. Колеге погинулих пилота годинама траже да се на њиви где се срушио хеликоптер подигне спомен плоча. Но уместо ње, на месту пада ниче депонија.
– Поново не видим писту. Имам проблем, немам видљив контакт, морам у пењање.
– Писта је тачно изнад прага 3-0.
– Не видим је.
Биле су то последње речи пилота Омера Мехића пре него што ће се хеликоптер, којим је управљао, срушити на ливади. Херој – за оне који му одају почаст сваког 13. марта, већ осам година.
„Ал’ има једна група људи која би желела да овај дан преспава и да га нико не спомиње“, каже Саша Јовановић, ваздухопловни заставник у пензији.
Ту спадају они за које је пилот Мехић пијанац јер је под дејством алкохола управљао летелицом.
„Као што сам ја сада пијан, и ви заједно са мном, тако је и он био пијан те вечери. Он и цела посада су извршили задатак, слетели у Рашку, покупили дете и полетели назад – то пијан човек не може да уради“, истиче ивица Стојишин, летач механичар у пензији.
Али ни мртав не може да говори, па у његово и име осталих погинулих колега, говоре живи. Они који не дају на своје колеге и којих је, из годину у годину, на овај дан и овом месту, све више. Не зато што тек сад осећају потребу да о томе говоре, већ зато што тек сада смеју.
„Ово су све војни пензионери. Сви активни војници не могу да буду присутни, јер ће неко у систему да им замери и да им угрози каријеру. Пошаљу ми касније поруку ‘знаш, разумеш… о чему се ради..’. Разумем. И не могу да разумем“, каже Јовановић.
И није то једино што окупљени не разумеју и што их боли. Јер за оно што се те ноћи десило, истрага је показала – нико није крив. Дисциплинска казна је све што су добили они који су те ноћи издали наредбу за полетање и који су инсистирали да хеликоптер слети на аеродром Никола Тесла у Сурчину.
„Сваки ваздухопловац на хеликоптерима зна да је место слетања с рањеником или с повређеном особом је хелиодром на ВМА. У случају да не може да слети ту – постоји аеродром Батајница. Нема треће локације“, напомиње Јовановић.
„Аеродром Батајница познајемо и по најлошијој метео ситуацији, и дању и ноћу. И тамо је могуће слетање, што се каже ‘жмурећи’. Једноставно милијарду пута смо тамо слетали и знамо га као свој џеп. И да се тамо отишло, сви би били живи и не бисмо данас ни ми били овде“, објашњава Стојишин.
„Само зато што се тражила трећа локација – на београдском аеродрому, зато што је ту неко био присутан и спреман за сликање – инсистирало се да они слете овде“, додаје Јовановић.
Да се на аеродрому у Сурчину очекује присуство Златибора Лончара, тада министра здравља, односно тадашњег министра одбране Братислава Гашића, писало је и у транскриптима Министарства одбране објављеним априла 2015. Ипак, њихова одговорност никада није испитивана.
О одговорности као таквој можда најбоље говори слика тик до места где је хеликоптер пао. Ту се годинама ствара дивља депонија, па идеја да на том месту погинули припадници Војске добију спомен плочу – губи смисао. Нажалост.
Naslovna foto: Printskrin N1
Маја Николић Н1
