У забитој кинеској провинцији живео је сиромашни Кинез који је цео живот потрошио радећи најтеже послове, а да ништа до краја није стекао. Све што је имао био је син јединац кога је неизмерно волео. Научио га је да чита и пише, увео га помало у калиграфију и то је био сав капитал који му је оставио када је у дубокој старости умро.
Младић је туговао крај очеве постеље гледајући га како се полако гаси. Непосредно пре него што је издахнуо, отац је извадио две кутијице: једну црну а другу белу и рекао сину :
“ На жалост, немам шта да ти оставим сем овога. И запамти- добро их чувај. Када ти једнога дана буде тешко, несносно тешко у животу, отвори белу кутијицу. Црну ћеш отворити онда када ти буде јако добро.“
Младић је достојно испратио оца а онда је спаковао своју чинију за храну, штапиће, једну преобуку и оне две кутијице те кренуо у свет да заради своју порцију пиринча. Радио је најтеже послове код газда који су га израбљивали , спавао напољу… Зими је био срећан ако би га неко примио да заноћи на земљаном поду избе за стоку. Убрзо је постао уморан, несрећан и безнадан. После пар година таквог живота, још увек је имао само зделу пиринча дневно и дубоке боре на лицу и рукама.
Онда су дошле поплаве, Јанг Це це се излио и поплавио поља и оранице, настала је општа глад и за младића више нигде није било ни посла ни наде. Лутао је беспућима , спавао по шумама, пекло га је сунце и мрзли га мразови. Једног јутра се пробудио и видео да му је неко украо једино што је имао- зделу за пиринач , памучну кошуљу и два јуана… Потекле су горке сузе и младић је решио да се убије… Склопио је руке, затражио опроштај од неба за претстојећи чин, и док их је спуштао низ тело, напипао је малени завежљај ушивен у поруб појаса- две кутијице наследјене од оца.
Отворио је белу. У њој је била малена пиринчана хартија и ништа више. Размотао је и видео очев рукопис. Писало је : “ Ово ће проћи! “
Схвативши ово као очев аманет за даље живљење, није се убио. Запутио се ка оближњем граду. На улазу у град стајала је колона неписмених сељака која није могла да удје кроз градску капију, јер нико није умео да прочита шта пише на великој табли на самом улазу. Младић је пришао, прочитао им гласно шта пише и колона је прошла. Прошао је и он.
Кроз пар дана проведених по градским трговима, нашег младића је потражио малени стари Кинез. Рекао му је да његовом господару треба хитно писар, а да је он чуо од сељака који су недавно дошли у град да он зна да чита и пише.
Знао је и добио је посао код строгог племенског старешине . Радио је тешко, али мирних руку и чиста срца. Убрзо су почели да му долази незнани сељани којима је требало нешто да се напише или прочита или протумачи. Свима је изашао у сусрет. Строги градски старешина је био праведан човек и знао је узврати своме писару. Добро га је наградјивао а врло брзо му је одвојио и део у својој кући где је младић почео да живи.
Све се променило. У годинама које су уследиле, постао је газда маленог имања, стекао знатно материјално богатство , радио је све више уместо самог градског старешине који је стар и онемоћао поверио свом младом писару не само своје послове, него и своју кћер коју је наш младић оженио. Заједно, у љубави и слози , њих двоје су родили много деце и увећали своје богатство до неслућених размера. Младић је многе предвечери проводио испијајући чај у добро охладјеним просторијама свог прелепог дома, разговарајући са својом вољеном или учећи своје синове компликованим кинеским карактерима, читајући Конфучија и први пут у животу је био савршено срећан.
Једне такве предвечери, сетио се целог свог живота који је проходао од најгоре беде до комплетне среће. Сетио се свих својих очаја, своје жеље да својевремено умре, сетио се оца. Сетио се оне друге кутије коју му је отац дао…
Отворио је црну кутијицу. У јој је били смотан комад пиринчаног папира. Размотао је, а на њему је очевим рукописом било записано : “ И ово ће проћи.“