АПСОЛУТНА ВЛАСТ И АПСОЛУТНА СТАГНАЦИЈА: Да ли су два Грочанина изневерила сопствено место?
Локални избори 2024. године донели су, бар на папиру, још једну убедљиву победу коалиције окупљене око СНС-а и СПС-а. Међутим, испод те површине политичке доминације, почеле су да се назиру промене.
Грочански парламент је коначно продисао, добивши сигурних пет опозиционих одборника, док укупан број оних који нису део владајуће машинерије износи седам. За општину у којој опозиције до јуче готово да није ни било, ово је био јасан сигнал да ствари више нису исте. А онда је уследио август прошле године и рокада на врху.
.
Пише: Жељко Маторчевић
.
На место смењеног председника др Саше Чапрића, дошао је Александар Рајковић. Уз њега, ту је и председник СГО Гроцка, др Ђорђе Станојевић. Оно што ову ситуацију чини јединственом у новијој политичкој историји вишестраначја наше општине јесте чињеница да су обе кључне фигуре – рођени Грочани. Обојица су и на челу локалних одбора својих странака: Станојевић води ОО СПС Гроцка, док је Рајковић в.д. председника ОО СНС Гроцка.
Уз подршку од најмање 27 од укупно 35 одборника, ово је власт која се може назвати апсолутнијом од апсолутне. И сада би сваки лаик помислио: „Ево га, коначно! Два Грочанина воде општину, сад ће самом насељу Гроцка да цветају руже.“
Али, уместо ружа, добили смо трње и тотални застој.
У Гроцкој напретка једноставно нема. Оно мало пројеката што се макар у најавама провлачило, сада се више ни не спомиње. Све је стало, а међу грађанима и у ходницима општине све чешће се чује она стара: „Не зна се више ни ко коси, ни ко воду носи.“
Грочани су дубоко разочарани. У неверици гледају како њихови суграђани на позицијама моћи не раде апсолутно ништа за своје место. Најбољи симбол те немоћи, или можда чисте небриге, јесте наш кеј. Уместо уређеног шеталишта, на Дунаву су освануле грдосије од сплавова. Упркос чврстим обећањима оба наведена Грочанина да ће ово ругло бити уклоњено, не само да сплавови нису склоњени, већ их је од тог њиховог обећања пристало још више.
Да не буде да је баш све црно, постоји једна светла тачка у овој политичкој жабокречини. Коначно су престали они јефтини страначки спинови и манифестације на којима се преко леђа јавног буџета рекламирала владајућа партија. На јавним догађајима више не боду очи страначка обележја, што јесте озбиљан корак унапред у односу на претходне године, када је све морало да буде офарбано у страначке боје.
Али, тај један корак ка нормалности очигледно није довољан да се поврати изгубљено поверење грађана. Од како је општинска каса пресушила за разна удружења, а посебно она пензионерска, чак су и највернији гласачи и пратиоци напредњака окренули леђа. Пензионерима више није до тапшања по скуповима. Скупоћа је узела маха, новчаници су празни, па ни они најлаковернији више не гутају приче о „економском тигру“. Што се локалних финансија тиче, све им то сада више личи на очерупану, шугаву мачку.
Над Гроцком тренутно лебди једна специфична, тешка ћутња. А свако ко се иоле разуме у локалну политику зна да је таква ћутња у народу увек до сада резултирала променом власти.
Следећи избори ће показати да ли ће ова два Грочанина, заједно са својим партијама, отићи у политичку историју, или ће им мештани неким чудом поново дати мандат. Како ствари данас стоје, шансе за повратак поверења су минималне. Ипак, не треба заборавити – ћуд је у народа превртљива. Очигледно је само једно: Гроцка плаћа прескупу цену илузије о апсолутној власти својих суграђана.
.
Насловна: Архива Жиг инфа (2020).
Аутор:
