Да ли је нови закон „преписана” неуставност?

Док више од 1.700 грађана Србије са надом и страхом чека на позив за трансплантацију, држава се поново суочава са законским препрекама које би могле додатно успорити овај хумани процес. Иако Министарство здравља најављује измене Закона о пресађивању људских органа са циљем да се смање листе чекања, стручна јавност и бројна удружења упозоравају на озбиљне пропусте који би закон могли поново „оборити” пред Уставним судом.

Шта предвиђа нови нацрт?

Кључна промена коју Министарство предлаже јесте увођење тзв. претпостављене сагласности. То значи да ће се сваки пунолетни грађанин Србије након смрти сматрати потенцијалним донором, осим уколико се током живота није изричито изјаснио против тога и своје име уписао у посебан Регистар који води Управа за биомедицину.

Међутим, овде наступа правни парадокс. Чак и ако грађанин није уписан у регистар „недаваоца”, последњу реч и даље има породица преминулог. Стручњаци упозоравају да ово нарушава принцип аутономије воље.

„Поставља се оправдано питање – чије је моје тело? Пресађивање органа не може се обављати према ставовима породице или етичких одбора, већ према вољи самог појединца”, објашњава за Инсајдер др Марта Сјеничић са Института друштвених наука. Она истиче да закон мора бити прецизан и предвидив како грађани не би били ускраћени у својим зајемченим правима.

Страх од новог застоја

Пацијенти који чекају на спасоносни орган највише страхују од „дежа ву” сценарија. Наиме, претходни покушај уређења ове области заустављен је 2021. године када је Уставни суд прогласио спорни члан 23 неуставним. То је довело до трагичног застоја у којem готово десет месеци у Србији није обављена ниједна трансплантација.

Удружења пацијената сада тврде да нови члан 22а понавља старе грешке и да би поново могао бити проглашен неуставним, што би било погубно за систем.

Поглед преко плота: Хрватски рецепт за успех

Док Србија каска за прописима, Хрватска је постала светски лидер по броју трансплантација. Рецепт је, према речима Младена Тодића из Удружења „Заједно за нови живот”, врло једноставан, али захтева време и озбиљност државе.

„Хрватска је ову битку водила 20 година кроз континуирану кампању у коју су били укључени сви – држава, медији, јавне личности и црква. Код њих је донирање органа схваћено као врхунски чин хуманости”, наводи Тодић.

Иако је Српска православна црква званично подржала донирање органа као „богоугодан чин”, на терену је ситуација другачија. Породице преминулих често траже савете од локалних свештеника који нису увек довољно информисани, што на крају резултира одбијањем донације.

Решење у јединственом регистру?

Стручњаци предлажу увођење обједињеног Регистра давалаца и недавалаца. Тиме би воља сваког појединца била јасно видљива у здравственом систему, чиме би се избегле мучне ситуације са породицом у најтежим тренуцима и омогућило лекарима да брзо и законски чисто обаве свој посао.

Док се законске норме „брусе” по канцеларијама, време за 1.700 људи на листама чекања неумитно тече. Без јасног закона и општег друштвеног консензуса, хуманост остаје заробљена у параграфима.

Извор: Ана Ђурић, Инсајдер

Приредио: