Тишина у Гроцкој која боде уши: Зашто ћутимо на очигледно?

Свако ко се иоле бави јавним послом или макар пажљиво прати шта се дешава у нашој општини, зна да тишина овде никада није знак мира. Она је пре знак страха, калкулације или, што је најгоре, потпуне отупелости. Када се на папиру појаве цифре од 1.200.000 динара које одлазе на рачун једног човека у локалном спортском савезу, док се терени распадају а деца тренирају у оскудним условима, тишина која уследи је заглушујућа.

.
Пише: Жељко Маторчевић
.

Зашто ћутимо? Да ли смо заиста постали толико имуни на чињеницу да се наш новац — новац свих грађана — прелива у приватне џепове под плаштом „јавног интереса“?

Није реч само о новцу. Реч је о систему који почива на климавим ногама и погнутим главама. Сведоци смо сценарија који подсећају на лоше написане трилере: већници подносе оставке „из личних разлога“, а сви знамо да се иза кулиса одвијају притисци и политичке трговине. Филип Анђић је само најновији пример у низу где се воља појединца гази ради интереса организације која не трпи дисонантне тонове. И опет — тишина.

Овај портал није ту да би само преносио суве чињенице, већ да би поцепао ту опну ћутања. Ако ми не поставимо питање зашто један функционер вреди као хиљаду ручкова за социјално угрожене, ко ће? Ако ми не укажемо на то да су институције постале партијски сервиси, ко ће пренети глас обичног човека из Пудараца или Гроцке?

Проблем није само у онима који те неправде чине. Највећи проблем је у оном тихом, свакодневном осећају пораза који нас тера да слегнемо раменима и кажемо: „Па то се одувек тако радило“. Тиме заправо пристајемо на улогу статисти у сопственом животу. Не, није се одувек тако радило, а чак и да јесте – време је да престане. Сваки текст који објавимо, свака милионска цифра коју разоткријемо и свака „добровољна“ оставка коју изнесемо на видело, представљају један снажан ударац у тај зид ћутања.

Истина можда не мења систем преко ноћи, али једина ствар гора од саме неправде јесте неправда којој ми сами, својим ћутањем, дајемо легитимитет. Наш посао је да не посматрамо скрштених руку. Наш посао је да пишемо и када је то опасно и када је то незахвално, јер истина има ту неумољиву особину да увек нађе пут до површине. Како народна изрека каже: „Заклела се Земља Рају да се све тајне дознају“. А ми смо ту да то „дознавање“ мало убрзамо.