Пешке од Бање Луке до Хиландара: Божидар Дамјановић помаже угроженим породицама
Младић из околине Бање Луке спрема се за подвиг који помера границе физичке и менталне издржљивости. Божидар Дамјановић 15. марта креће из родних Бранешаца на ходочашће дуго више од хиљаду километара, а циљ му је да стигне до манастира Хиландар. Сваки његов корак има шири смисао. У сарадњи са хуманитарном организацијом „Срби за Србе“, Божидар прикупља средства за социјално угрожене вишечлане породице и самохране мајке из Републике Српске и Србије.
Божидаров пут је наставак унутрашње трансформације која је почела пре годину дана. Мотивацију је пронашао у жељи да личну промену усмери ка општем добру, јер је схватио да тежак животни период може да постане полазна тачка за велика дела.
„Осетио сам да треба да поднесем жртву и да се захвалим за све што сам добио. На таквом путу човек се доста промени на боље. Схватите колико вас срећним чине ситнице које, због убрзаног живота, данас нико и не примећује. Иако је физички напорно, живот након оваквог искуства постаје много лакши и лепши.“
Ово није први пут да Божидар тестира своје границе због других. Његово претходно пешачење до манастира Острог, које је имало за циљ помоћ малом Огњену и другим угроженим породицама, било је својеврсна припрема за овај, три пута дужи пут, до Свете Горе. Та искуства научила су га да физичка снага, иако важна, није пресудна.
„Свакодневно се боре за наш народ и мотивишу нас да кренемо тим путем. Желим да освестим људе да се пробуде, да не окрећу главу од туђе муке. Постали смо себични и гледамо само своја посла док мука не закуца на наша врата. Свако од нас може да се одрекне кутије цигарета или неколико кафа како би некоме улепшао бар један дан.“
Логистика једног оваквог подухвата је сурова. Божидар планира да пређе, у просеку, 40 километара дневно, мада ће терен и смештај диктирати и руте од 60. Иде потпуно сам, без пратње, ослоњен искључиво на сопствене ноге и снагу воље. Кроз претходно путовање научио је лекцију, која се не учи у теретани. Суочио се са отвореним ранама на стопалима и опасностима у ненасељеним планинским пределима.
„Када се човек одлучи на овакав пут, препреке су свуда. Често останем без воде или завоја, дешавало се да залутам у шуми. Једном ме је навигација одвела на планину на 1100 метара надморске висине, где 15 километара унаоколо није било насеља, а касније сам сазнао да су неки делови били под минским пољима. Бол је најлакши за поднети у поређењу са психолошким искушењима.“
Физички болови су, признаје Божидар, неизбежни. Сећа се тренутака када од болова није могао да стане на ноге, па је до тоалета у смештају ишао на коленима. Каже да се на таквим путовањима дешавају ствари које наука тешко објашњава, а када тело откаже, појави се нека невидљива снага која вас гура напред.
„Људи нису свесни колико је ово захтевно. Ту не постоји мушкост ни храброст, сузе су ми често ишле од болова. Једном сам на 50 степени остао без воде на деоници од 20 километара. Када сам осетио да ћу пасти у несвест, угледао сам поред пута полупразну флашу воде која је можда тамо стајала годинама. Морао сам да је попијем да бих преживео. То су тренуци који вас понизе и промене“.
Данас није лако помирити духовни мир са потребом да се мисија промовише на друштвеним мрежама. Божидар планира да снима свој пут како би анимирао што већи број људи да помогну, свестан да је дигитална присутност важна за успех хуманитарне акције.
„Јако је тешко избалансирати мир који вам је потребан са бројним порукама и позивима. Тешко је остати понизан док вас људи гледају као хероја, а ви се заправо борите са сопственим мислима и грешкама. Али, циљ је већи од мене – желим да те видее види што више људи како бисмо прикупили средства за оне којима је то најпотребније”.
Када стигне до Хиландара, имаће једну мисао: захвалност.
„Прво ћу се захвалити што ми је дата снага да не одустанем, а онда и свим људима који су веровали у мене. Ако неко помисли било шта лоше о овоме што радимо, то је знак да нам је свима потребан повратак на прави пут. Наше мало некоме значи све“.
Његова порука је да је крајње време да се, као друштво, вратимо правим вредностима и заједништву, јер само тако можемо да чинимо велика дела.
Foto: Privatna arhiva/Božidar Damjanović
Милена Марковић Наш портал
Аутор:
