Пикси или Дејо

Од квалификација за Мундијал 1998. до незаборавних голова и асистенција – прича о луцидности и фудбалској генијалности двојице легенди.

Била је друга половина 90-их и пратио сам квалификације за Светско првенство у фудбалу 1998. у Француској. Играо се меч против Словачке у Београду, који је тадашња СР Југославија решила у своју корист са 2:0, а први гол постигао је Дејан Савићевић, за сваког љубитеља фудбала већ деценијама познат као Дејо. Мијатовић центрира са ивице шеснаестерца, Југовић качи главом довољно да усмери до Савићевића, који је за корак испред лопте. У изазовној позицији он ипак успева да се врати за пола корака уназад и из прве гађа доњи десни угао гола. “Тако то раде мајстори”, рече коментатор у микрофон.

Годину дана касније, сада као учесници поменутог првенства, плави играју важан меч у групи против Немачке. После доброг полувремена, силовито се улази у наставак меча, а након једне такве акције, уз малу помоћ фелеричног голмана Кепкеа, Драган Стојковић Пикси у паду убацује лопту у мрежу. Гол! Југославија води са 2:0. Ове утакмице биће тек две од много њих у којима ћу спознати луцидност и мајсторство двојице јунака овог текста.

Њих двојица, Ленон и Макартни југословенског/српског фудбала, протутњали су зеленим теренима на самом крају прошлог века, а стицајем околности, имао сам посредан додир са једним од њих у најранијем узрасту. Одрастао сам у окружењу партизановаца (што није остављало дилему у избору клупских боја), са изузетком стрица звездаша. Немам сећања на сам тај догађај, али рекли су ми да је за мој други рођендан решио да ми поклони Звездин дрес, са Цлассиц (упокојена Дуванска индустрија Ниш) рекламом преко груди, број 10, уз речи: “Мики ће навијати за најбољи клуб на свету”. Касније ћу сазнати да је власник тог броја био Дејан Савићевић. Покушај превођења у црвено-бели табор није успео, али остала је занимљива прича из породичне историје, а са њом и дрес у породичној кући у Димитровграду.

С годинама ће моја фасцинација играчким вештинама њих двојице само расти. Било да је реч о утакмицама у ТВ преносу или снимцима старих мечева на Јутјубу, била је права посластица гледати Пиксијеве слободњаке, Дејове дриблинге и још гомилу финеса по избору. Више сам пута у животу одгледао Пиксијев чувени гол против Шпаније на Мундијалу 1990. у Италији. Златко Вујовић центрира у шеснаестерац, Срећко Катанец главом набацује лопту Пиксију, а јунак ове акције повлачи ванредно интелигентан потез: уместо да одмах шутира на гол, такозваним “лажњаком” ломи шпанског бека у страну, а лопту лагано шаље иза леђа голмана. Колико још фудбалера на свету знате који су на тај начин постигли гол? Тако је, не знам ни ја. Колико год пута да тај снимак одгледате, просто морате да занемите и скинете капу пред таквом фудбалском луцидношћу.

Што се тиче Савићевића, мислим да ни сам алгоритам Јутјуба не зна колико пута сам гледао детаље са финалне утакмице Лиге шампиона 1994. у Атини између Милана и Барселоне, чији је убедљиво најбољи актер био управо Дејо. Неочекивано убедљивих 4:0 за “росонере” почело је са две Дејове асистенције. Код трећег гола лопта стиже до њега, Барсин голман Зубизарета је био довољно далеко од гола да га остави на ветрометини небрањеног, Дејо га лагано лобује и… ето гола! Један од пет најбољих које сам у животу видео, а било их је. Касније сам сазнао да је проглашен једним од сто најбољих голова у историји Лиге шампиона. Заслужено.

На овом месту није згорег споменути и разлике у односу према фудбалу као професији између њих двојице. Пикси као фудбалски радохолик, посвећен тренинзима и са жељом да се иде до краја у току утакмице. С друге стране, Дејо као отеловљење стереотипа о лењом Црногорцу, о чему живописно сведочи анегдота из периода када је играо за Црвену звезду: према сведочењу свог саиграча, голмана Стевана Стојановића, једном приликом је првенствена утакмица померена са недеље за суботу, а Дејов коментар је гласио: “Чекај, бре, фудбал се игра недељом, каква субота”. Ту су и сада већ легендарне повреде примицача, што је остао синоним за извлачење од обавеза. Али добро, великани у свим областима су увек били на своју руку. Није џабе у Италији зарадио надимак “Геније”.

После врло дугог периода размишљања, признајем да из ове фудбалске главоломке нисам изашао нимало паметнији. Уз све Дејове финте и луцидност, Пиксијев фантастичан преглед игре и, у ширем смислу, изразиту фудбалску интелигенцију обојице, ова дилема ми остаје без победника. Недавно је у одличној емисији “Мојих топ 11 са Небојшом Петровићем” Славиша Јокановић, када је замољен да састави идеалан тим од свих играча са којима је играо у каријери, између осталог рекао: “Њих двојица нека поделе минутажу и нека носе капитенску траку по полувреме. Два играча вансеријске класе. Код њих је и звук другачији кад ударе лопту. Контрола, визија, победнички карактер”. Мислим да је перфектно сажео моју, али и дилему многих других љубитеља фудбала.

А шта ви кажете, ко је ваш избор?

62-01-hor

Милан Филипов Време