„Систем је дигао руке од Кристијана, али ја док год дишем, нећу и не могу“: Владимир има сина са тешким обликом аутизма, треба му 30.000 евра за хитан медицински третман
Кристијан Сремчевић из Београда је осмогодишњи дечак код ког је у трећој години живота дијагностикован аутизам. Имао је потешкоћа у функционисању током вртићких дана, али се, према речима његовом оца Владимира, сада у школском добу ситуација знатно погоршала. Дечак уопште није самосталан, а како додаје отац, нема ни помоћ у виду стручних лица, те је остављен „на милост систему“. Зато му је потребна трансплантација матичним ћелијама.
Породица Сремчевић из београдског насеља Миријево пролази кроз тешку животну ситуацију.
Најмлађи члан Кристијан има аутизам, а о њему се раније бринула мајка. Међутим, пошто се разболела, комплетну бригу преузео је отац.
Отац Владимир који је иначе више од две деценије радио у настави у музичкој школи и у београдској гимназији, дао је отказ како би био уз сина јер, како прича за Нова.рс, систем је дигао руке од дечака.
„Мој син нема времена за чекање, систем је дигао руке, али ја не смем. Како да објасним свом Кристијану да га свет види као терет, а не као дете? Док његови вршњаци пишу прва слова, мој син не зна за бројеве, заробљен у сопственом немиру и остављен сам себи у школској клупи. Шта остаје родитељу када му кажу да за његово дете нема више решења?“, каже очајнички овај отац.
Владимир наглашава да Кристијанова болест није дијагноза, него игнорисање система.
„Лекари више не нуде решења, у школи је његов напредак стао јер нико не ради са њим, а ја сваког дана, 24 сата дневно, гледам како његово детињство неповратно губи битку са временом. Кристијан је стално у покрету, не може да се фокусира, нити да савлада оно што његови другари већ одавно знају. Он живи у свом свету у који ми, његови родитељи, једва успевамо да допремо. Сваки његов крик је молба за помоћ коју нико не чује, сваки његов немир је вапај да га не заборавимо“.
Нада – третмане матичним ћелијама и егзозомима
Додаје да су добили „понуду“ за хитне третмане матичним ћелијама и егзозомима, што би могло помоћи малом Кристијану.
„Ово није само медицинска процедура – ово је Кристијанов последњи воз за живот у којем ће нас разумети и у којем ћемо га чути. Да бисмо му пружили ту шансу, потребно нам је 29.350 евра. Зато свакодневно молим људе – преклињем као отац да не дозволите да мој син остане у тишини. Не дозволите да он буде само случај од којег су сви одустали. Сваки ваш динар, свака подељена објава, корак је ближе његовој првој разумљивој речи и нашем првом мирном сну. Систем је можда дигао руке од њега, али ја, док год дишем, нећу и не могу. Помозите ми да вратим сина из света тишине. Кристијан вас треба сада више него икада“, апелује он.
Наглашава да би ова потенцијална терапија требало да се прими што пре.
„Он има осам година и зато је јако важно да га што пре пошаљемо на то лечење. Али треба пуно пара. Пуно. А ја их немам“.
Дао отказ
Морао је, додаје, да да отказ у школама у којима је радио као професор, како би се бринуо о сину.
„Радио сам 30 година у просвети. Провео сам 24 године у музичкој школи у ‘Мокрањац’ и седам у гимназији. Морао сам да напустим посао да бих се бринуо о Кристијану. Међутим, ситуација је сада ‘густа’ јер не ради ни жена, па бих ја морао што пре да се запослим. Али сада нема посла за мене. Моје место су заузели људи који су дошли преко странке да раде. За мене нема нигде посла. Иако сам доктор наука, не либим се да радим било шта, тако да бих прихватио сваки посао, само да имам да издржавам породицу“, каже он кроз сузе.
Кристијан ништа не може сам. Отац му, каже, помаже да се обуче, купа га, пере му зубе…
И Кристијанова мајка је болесна, због тога отац има велики задатак.
Тренутно је прикупљено око 1.000 евра. То је у односу на коначну суму – ништа.
„Да будем искрен, више бих волео да нас овим путем чује држава и здравствени систем. Држава је лоша према Кристијану, школа, људи на улици… То је хорор шта он проживљава. У школи има личног пратиоца, а пратилац седи испред учионице јер му не дозвољавају да уђе унутра. Логопеди у школи не раде с њим, ни лекари такође. Ми смо препуштени сами себи. Док је био у вртићу, било је иоле лакше, сад је старији и тако имамо велике проблеме с њим. Лечили смо се на Институту за ментално здравље и у Заводу за психофизиолошке поремећаје. Међутим, на оба места психијатри су отишли с радних места. Тако да нема ни психијатра, нема ни логопеда, нема ништа. Систем је заказао, оставили су га нама“.
Обраћао се и председнику Општине и градоначелнику Београда, али одговора нема ни од кога.
Помозимо малом Кристијану!
Kristijan Sremčević Foto: Privatna arhiva
Сања Радовановић НОва
Аутор:
