Деца и празници: Мирна соба важнија од савршене трпезе
Сви ми имамо ту једну слику из детињства која нам прва падне на памет кад неко помене Васкрс или било који празник. Памтим мирис бабине кухиње, корпу са шареним јајима по средини стола, импровизовану љуљашка у дворишту. Радовала сам јој се целе године, не само за празник.
Сећам се еуфорије око куцања јајима, али се исто тако сећам и оног чудног осећаја у стомаку. Знате онај тренутак кад у кућу бане гомила родбине коју виђате једном годишње, а тетке и стрине вас јуре по дворишту да вас „уштину за тај медени обрашчић“ или пољубе онако сочно, „у главицу“, док ви само желите да се сакријете под сто и наставите да се играте. Одраслима је то био празник, а оним малим нама, прави емотивни рингишпил.
Како боље да разумемо шта се заправо дешава у тим малим главама док ређамо тањире и сецкамо за салату, а кућа блиста за фамилију, објашњава педагог Миљана Тасковић, која је каријеру посветила томе да деца одрастају с осмехом. За Наш портал, она отвара прозор у дечји свет и објашњава зашто празници нису увек само песма и колачи.
Кад се свет окрене наглавачке
Док ми одрасли недељама унапред цртамо планове у глави, дете просто живи у тренутку. И у том тренутку, одједном више ништа није исто.
„Празници су за дете пре свега велика промена рутине. Док ми одрасли планирамо радост, дете се суочава са новим правилима, непознатим људима и другачијим темпом дана. До шесте или седме године деца немају развијену концепцију традиције. За њих је празник једноставно дан у којем је све другачије, што често води ка исцрпљености“.
Сви знамо како то изгледа, музика се појача, мириси печења и колача се мешају, сви причају углас и свако жели да обрати пажњу на дете. Нама је то весеље, а детету?
„Дечји нервни систем се брзо замори од превелике стимулације. Гласна музика, мириси, гужва и стална пажња одраслих доводе до преоптерећења. Родитељи то често мешају са неваспитањем, а заправо се ради о биолошкој реакцији на стрес“, објашњава Миљана.
Додаје злата вредан савет: „Препознајте тренутак када дете почне да се повлачи или постане раздражљиво. Најбоље је да се склоните у другу просторију на 10-15 минута без екрана и буке. Детету је потребна потврда да видите да му је тешко и да сте ту да му помогнете да поврати мир“.
„Иди поздрави се са течом“ и право на „не“
Ово је можда најосетљивија тема нашег поднебља. Код нас се подразумева да се дете „подели“ родбини на љубљење. Ипак, Миљана упозорава да форсирање физичке блискости шаље погрешну поруку.
„Када дете приморавамо на физички контакт са родбином коју не виђа често, учимо га да његова граница није важна. Телесни интегритет је основа заштите детета“.
Уместо да правимо драму, решење је у једноставној комуникацији. Можете рећи баки или деки: „Марку треба времена да се опусти. Може да вам махне или да „баци пет“ док не буде спреман за загрљај“.
На тај начин, каже Миљана, „поштујете дете, а родбини нудите начин да успостави контакт без притиска“.
Само још један залогај, баби за љубав
Празнична трпеза је понос сваке куће, али она не би смела да постане поље битке.
„Коришћење хране као награде или уцене квари природни дететов однос са сопственим телом. Реченице типа „поједи још ово па ћеш добити слаткиш“ су штетне јер дете престаје да слуша свој осећај глади и ситости само да би угодило одраслима. Празнични ручак треба да буде време за заједништво, а не за борбу око сваког залогаја“.
Све што смо данима спремали је на столу, фамилија на окупу, сви су насмејани и „скоцкани“. На ред долази она заједничка фотографија, поред Ускршње декорације, наравно. Али деца често имају други план.
„Често на дете пројектујемо сопствену потребу да све изгледа савршено. Форсирање детета да се смеје за фотографију или да трпи неугодне ситуације само да би се одржала слика идеалног празника ствара код детета осећај да његова стварна осећања нису прихватљива. Важније је да дете буде аутентично него да фотографија буде савршена“.
Нова породица, нова правила
Није ретко да осећамо кривицу ако не испоштујемо сваки обичај наших родитеља или ако одбијемо трећи позив за госте у истом дану. Миљана нас подсећа да имамо право на своје границе.
„Нова породица има право да креира сопствену културу прославе. Поштовање традиције родитеља не сме да иде на штету потреба ваше деце. Ако детету смета превише обилазака родбине, сасвим је у реду скратити посете и провести време онако како вашој породици највише прија“.
„Када родбина реагује пасивном агресијом на ваше границе, важно је да не улазите у одбрамбени став. Ваша улога је да останете смирени због детета. Можете кратко рећи: „Разумем да се ти не слажеш, али ми смо одлучили да је за наше дете овако најбоље“. Што сте ви смиренији у својој одлуци, то ће дете лакше поднети притисак околине“.
Шта деца памте
На крају дана, кад се разиђу тетке, стрине и остала родбина, оно што остаје није ни скуп поклон ни најмодернија декорација. Размислите чега се ви сећате из детињства и одговор је једноставан.
„Дете не памти декорацију ни мени на столу. Памти осећај сигурности и то да ли је имало подршку родитеља када се осећало преоптерећено. Дугорочна сећања се граде на стварној повезаности, а не на испуњавању туђих очекивања“.
Зато, следећи пут кад видите да је вашем малишану превише свега, сетите се да му нисте потребни као организатор савршене забаве, већ као сигурна лука у празничној гужви. Негујте дух празника, учините да детету буде пријатно и забавно. Уместо да савршено поставите салвете и смешкате се читав дан, а ви се у паузи између предјела и дезерта, играјте са дететом. Јер то је оно што се стварно рачуна. И памти.
Foto: Envato
Милена Марковић Наш портал
Аутор:
