На суду и до 12 година: Где запињу радни спорови за мобинг и дискриминацију

Спорови које радници у Београду воде због мобинга или дискриминације на послу трају дуго, а већински се окончају у корист послодаваца. Анализа ЦИНС-а показује да просечно сваки осми радник дође до тражене правде, док сваки четврти одустане од поступка. Саговорници са којима је ЦИНС разговарао објашњавају зашто су ови поступци тешки за раднике.

Након што је десет година радила као административна радница у фирми Бирострој, Маријани Петровић је постало све теже да ту остане. Фирма је 2014. године приватизована, радници су отишли, а она остала сама у 750 квадрата.

Како каже за ЦИНС, услови нису били адекватни, плату није примала, а фирма јој није плаћала доприносе.

Услове у којима је радила описује као „малтретирање до изнемоглости – исцрпљивање да се сами покупите и одете”.

Послодавца је 2017. године тужила за злостављање на раду, односно мобинг, али је поступак изгубила.

Међутим, није једина.

У последње три године само пред Вишим судом у Београду сваки други радник изгубио је од послодавца спор за злостављање и дискриминацију на раду, док је сваки осми успео да победи. У четвртини поступака радници су на крају одустали од суђења, а они који нису на правду су чекали годинама – у неким случајевима и дуже од деценије.

Марио Рељановић виши научни сарадник Инситута за упоредно право, за ЦИНС каже да је један од општих проблема ових спорова, између осталог, и то што судије „не разумеју дискриминацију” и судови „не схватају суштину појма злостављања на раду”.

Председница Управног одбора Друштва судија Србије Нада Ђорђевић, раније судија Вишег суда у Београду истиче да се евентуални недостаци првостепених одлука – услед мањка искуства судија или специфичности материје – могу уклонити у одлукама апелационог или Врховног суда. Она додаје да су примедбе легитимне и наглашава потребу за обукама судија и разговор са другим експертима у овој области

ЦИНС је за потребе анализе питања послао и Вишем суду у Београду, али од њих нисмо добили одговор.

Правдање лошим пословањем
Маријана је због неуплаћених доприноса на операцију материце отишла са осам месеци закашњења, у тужби је тврдила да јој је због тога „одстрањен већи део органа” и да се то не би десило “да је операција спроведена (…) када је била заказана”.

Суд је навео да је рачун послодавца био у блокади због лошег пословања, те да су због тога касниле плате и доприноси, као и да из истог разлога фирма није могла да плаћа струју, грејање и друго. У пресуди стоји и да лоши услови у којима је радила нису мобинг и да није постојала намера надређеног да је злоставља.

Марио Рељановић за ЦИНС овакву пресуду оцењује као потенцијално спорну. Према његовим речима неисплаћене зараде и доприноси нису злостављање, али погоршање услова би то могло бити. Питање намере, како каже, није пресудно.

„То (злостављање прим. нов.) уопште не мора да буде циљ послодавца. Он може да ради нешто и несвесно, али то не значи да не крши своје законске обавезе тиме што не зна да то представља злостављање.”

Рељановић наводи да је оваква потврђена пресуда „опасан преседан”, којима се ствара пракса на основу које ће друге судије мислити да морају да испитују мотиве послодаваца. Или ће мислити да могу да проблематично понашање послодавца оправдају лошим пословањем.

Такође, иако је суд у образложењу навео и то да Маријана није доказала злостављање, Рељановић каже да то и није њена обавеза, јер она само треба да укаже на вероватноћу да се злостављање десило.

Дуги поступци и одустајање
Подаци ЦИНС-а показују да је скоро сваки други радник, који је тужио послодавца због мобинга или дискриминације на Вишем суду у Београду, чекао више од три године до правоснажне пресуде, док су неки трајали и скоро 12 година.

Радни спорови за злостављање су дуги пре свега јер су судови преоптерећени предметима, сагласни су саговорници ЦИНС-а, Нада Ђорђевић и Марио Рељановић.

То долази до изражаја у радним споровима „јер су по природи хитни” сматра Рељановић. Ситуације у којима се налазе тужиоци – укључујући и злостављање на раду – често су неиздрживе и озбиљно утичу на њихов квалитет живота. „Слично важи и за спорове због дискриминације”, додаје.

Судија Нада Ђорђевић каже да су спорови за мобинг и дискриминацију сложени из угла права:

„Најпре због тога што је тешко да ћете наћи у неком конкретном предмету писане доказе о актима дискриминације или актима злостављања на раду.(…) Зато се велики број чињеница, заправо, заснива на исказима странака и сведока. То су доста обимна и исцрпна саслушања.”

Ђорђевић додаје да је немогуће саслушати 20 људи на једном рочишту, као и да постоје оправдани изостанци када су учесници спречени да присуствују.

И када се сведоци саслушају, то није гаранција да ће исход бити повољан за радника.

Александра Васиљевић, адвокатица са искуством у радним споровима објашњава за ЦИНС да су сведоци и даље запослени код послодавца и због страха да не угрозе своје радно место, или ћуте или кажу да се не сећају.

Сваки четврти радник који је покренуо спор против послодавца због мобинга или дискриминације, на Вишем суду у Београду, на крају је одустао од њега – повлачењем тужбе или одрицањем од тужбеног захтева, показује анализа ЦИНС-а

Мирно решавање спорова
Поступци за мобинг и дискриминацију пред Агенцијом су у порасту, каже за ЦИНС њен директор Ивица Лазић.

„У протеклих пет година покренуто је око 300 поступака поводом злостављања на раду, а од тога су се стране у трећини случајева споразумно измириле.”

Реч је о случајевима из целе земље, а најчешћи исходи који задовољавају обе стране, наводи Лазић, биле су извињење, другачија организација рада, увођење интерних процедура за спречавање сличних ситуација или новчана накнада.

Стефан Тодић из Независности, међутим, истиче да код обраћања Агенцији постоји проблем – за такав поступак мора да постоји сагласност послодавца до које није увек лако доћи.

У случају дискриминације ситуација је другачија.

Радници могу да се обрате Поверенику за заштиту равноправности – који оцењује да ли је било дискриминације и даје препоруке послодавцу, уз могућност опомене и обавештавања јавности ако се оне не спроведу. Недавно се, међутим, десио и случај у коме се Повереник умешао у судски поступак.

Наиме, Новица Петровић из Крагујевца тужио је Градску управу у овом граду јер га је после 20 година рада у две месне заједнице са око 12 хиљада становника, преместила да води место у ком живи око 120 људи.

Нове просторије где је радио имале су само пољски тоалет, биле су без воде и грејања, са непровереним електричним инсталацијама, зидовима пуним буђи и бубашвабама у канцеларији.

Институција Повереника, најпре је затражила од Градске управе да отклони последице дискриминаторног поступања, а затим се умешала у поступак те навела да је њихово мишљење „представљало један од кључних доказа у поступку”.

Скоро годину дана од поношења тужбе Виши суд у Крагујевцу утврдио је да је Градска управа дискриминасала Петровића. Градска управа се жалила на ову одлуку, па је предмет тренутно пред Апелационим судом у Крагујевцу.

Шта јесу, а шта нису мобинг и дискриминација на раду
Саговорници ЦИНС-а упућују да у пракси долази до грешке у процени шта је мобинг, а шта дискриминација – како у судовима тако и код радника.

„Дискриминација је неоправдано прављење разлике у односу на нека лична својства“, каже Нада и додаје:

Даница Ђокић   Цинс

 

Аутор: