Било једном једно дрво…
Добро дрво, пуно љубави за једног малог дечака. Дечак је долазио свакога дана и вредно сакупљао опало лишће. И исплевши лиснату круну, замишљао је да је шумски краљ.
Пео би се уз стабло Доброг дрвета и њихао се на његовим гранама. Јео је његове слатке плодове, јабуке. Добро дрво и дечачић би се понекад играли жмурке и кад би се уморио, дечачић би заспао у сенци дрвета. Мали дечак је веома волео дрво. Заиста, волео га је и срцем и душом. И Добро дрво било је сретно. Али, време је неумитно пролазило…
И дечак је одрастао. Добро дрво је сада често остајало само. А онда, једног дана, дечак поново дође и Добро дрво му рече: „Хајде, дечаче, попни се на мене и пољуљај се на мојим гранама, наједи се мојих јабука и одмори се у мојој сенци. И буди сретан.“ „Али, сувише сам велики да бих се пео на тебе и играо се с тобом“, одговори дечак Добром дрвету. „Желим да купим толико ствари и да се забављам… Али, знаш, потребан ми је новац. Можеш ли ми дати мало пара?“ „Жао ми је“, оговори Добро дрво „али пара немам. Све што имам јесу лишће и јабуке… Ипак, дечаче, могао би да убереш моје јабуке и продаш их у граду… Тако ћеш доћи до пара и бити сретан.“ И дечак се узвера на дрво и побра његове јабуке, потом их однесе са собом. И Добро дрво се опет осети сретним. Дуго је времена опет прошло, а дечак није навраћао…
И Добро дрво је било веома тужно. А онда, једнога дана, дечак поново стиже и дрво радосно зашумори. „Хајде, дечаче“, рече оно. „Успни се уз моје стабло и пољуљај се на мојим гранама… И уживај!“ „Немам времена за то, имам превише посла“, одговори дечак. „Желим кућу, у којој ће ми бити топло“, објасни он. „Желим да имам жену и децу и зато ми је потребна кућа… Можеш ли ти да ми набавиш једну кућу?“ „Ни ја немам кућу“, одговори дрво. „У ствари, читава шума је моја кућа… Али, ево, можеш посећи моје гране и од њих себи направити кућу. И тако ћеш бити срећан.“ И тако дечак посече гране Доброг дрвета, однесе их и од њих себи сагради кућу. И добро дрво се поново осећало веома срећним.
Још подоста времена прође, али дечак није навраћао. И када се поново појавио, Добро дрво је било толико сретно да је једва било у стању реч да изусти. „Хајде, дечаче“, позва га дрво шапатом. „Дођи и поиграј се.“ „Одвећ сам стар и тужан да бих се играо“, одговори дечак. „Али, желео бих један чамац, који би ме одвезао далеко одавде… Можеш ли ми наћи неки чамац?“ „Па, посеци моје стабло и начини себи чамац“, одговори Добро дрво. „Тако ћеш моћи да одједриш далеко одавде и да будеш срећан.“ И тако дечак посече стабло Доброг дрвета… и начини себи чамац… и одједри далеко, далеко. И дрво је било срећно, али не и пресрећно.
Подоста времена је минуло и дечак се најзад поново појави. „Жао ми је, дечаче“, дочека га Дрво. „Али, заиста немам ништа више што бих ти могао дати… Знаш, не рађам више јабуке…“ „Зуби су ми се истрошили и више не могу да једем јабуке“, одврати дечак. „Немам више ни грана“, настави Добро дрво „на којима би се могао љуљати.“ „Одвећ сам стар за такве ствари… мислим, за љуљање на гранама“, примети дечак. „Немам више ни дебло“, рече Добро дрво „на које би се могао узверати.“ „Одвећ сам уморан да бих се пентрао по дрвећу“, заклима главом дечак. „Жао ми је“, уздахну Добро дрво. „Желео бих да могу да ти било шта дам… али ми ништа више није остало. Сада сам само један стари пањ. Жао ми је, заиста…“ „Па, више ми много ни не треба“, уздахну и дечак. „Тек неко мирно месташце где могу сести и предахнути. Знаш, веома сам уморан.“ „У реду онда“, одврати Добро дрво, истежући се колико год може. „Стари пањ баш јесте право место да се на њему седи и одмара. Дођи, дечаче, и седи. Седи и одмори се.“ Дечак поступи како му је речено. И Добро дрво се осети бескрајно сретним.
