Ova priča dokazuje tezu da još postoje dobri i humani ljudi. Jedan bezazleni razgovor u gradskom prevozu pokazao je da još ima ljudi koji bi pružili pomoć čak i potpunom strancu.
Mnoge stvari u životu dešavaju nam se sasvim slučajno. Isto tako, na dobre i plemenite ljude nailazimo sasvim neočekivano.
Ova priča dokazuje tezu da još postoje dobri i humani ljudi. Jedan bezazleni razgovor u gradskom prevozu dokazao je da još ima ljudi koji bi pružili pomoć čak i potpunom strancu.
Novinarka Telegrafa je sasvim slučajno naišla na oglas koji je bio postavljen na stubu na stanici linije 52 na Ceraku. Na cedulji je pisalo: “Moli se Stojan iz Užica da se javi Zorici” i stajao je broj telefona.
U želji da proverimo o čemu se radi, pozvali smo taj broj i saznali da se iza ove poruke krije jedna lekcija o ljudskosti.
Naime, Zorica je putovala na liniji 52 i sasvim slučajno u razgovoru se požalila Stojanu iz Užica na težak život. Naime, ona je samohrana majka i ima dve ćerke, sa skromnom platom jedva uspeva da preživi, a uz to je i podstanar.
Stojan, koga je ona tada prvi put srela joj je ponudio pomoć i ona mu je tada dala broj telefona. Međutim, ubrzo je shvatila da je prilikom diktiranja broja telefona slučajno pogrešila jednu cifru.
Jedino čega se setila jeste da ostavi ovu poruku, u nadi da će je plemeniti Stojan videti i da će je kontaktirati.
– Putovali smo zajedno na liniji 52 i sasvim spontano kroz razgovor sam mu rekla da veoma teško živim i da sam samohrana majka. On je odmah rekao – Ovde mora da se pomogne. Nakon toga sam mu dala broj telefona, ali sam pogrešila jednu cifru i sad on ne može da me dobije. Zato sam odlučila da ostavim poruku na stanici 52 u nadi da će je on videti i da će mi se javiti – kaže Zorica za Telegraf.
Stojan je stariji čovek i kako ona kaže, radio je u vojsci. On je penzioner iz Užica.
Nadamo se da će neko prepoznati o kome se radi i da će joj se on javiti, kako bi joj pomogao.
(J. T. Telegraf)
