Данас објављујем још један доказ да је Железничка станица Нови Сад била јавни објекат за коришћење од стране путника, годину дана и пре урушавања надстрешнице, чију безбедност је гарантовао Небојша Бојовић, председник Скупштине „Инфраструктура железнице Србије“, пошто је донео Одлуку на основу које је закључен Уговор о коришћењу јавне железничке инфраструктуре са „Србијавозом“, којим је гарантовано да су све пруге и железничке станице на тим правцима безбедне за путнике (члан 14.2 и 14.3 Безбедност).
Нови доказ је Уговор о закупу пословног простора између „Инфраструктуре железнице Србије“ и „Србијавоза“, који је важио до децембра 2024. године, по коме је „Инфраструктура железнице Србије“ наплаћивала закуп за коришћење благајни „Србијавозу“ у станици Нови Сад све време док је трајала реконструкција. За овај уговор директно је надлежан био Милутин Милошевић, тада извршни директор компаније Инфраструктура управо задужен за јавну железничку инфраструктуру, а сагласност за потписивање уговора дао је Небојша Бојовић у име Скупштине акционара Инфраструктура.
Током трајања реконструкције Железничке станице Нови Сад мењале су се локације благајне, која је у почетку била у крилу Б, па у крилу А, па су се поново благајне вратиле у крило Б, а све то после спроведене процедуре интерног пријема крила Б, који је отпочео 12. јуна 2024. године, а завршио се примопредајом између извођача и инвеститора 4. јула 2024. године, што је и уписано у грађевински дневник, након чега је омогућено коришћење крила Б од стране путника. Карте у Железничкој станици Нови Сад продавале су се сваки дан трајања реконструкције станица је била у функцији како је предвиђао Комерцијални уговор са конзорцијумом кинеских железница.
Због потребе да се реализује Уговор о закупу простора за благајне које користи „Србијавоз“, Комисија за интерни пријем крила Б у станици Нови Сад је и била састављена не само од запослених у „Инфраструктура железнице Србије“, већ и од запослених у „Србијавозу“, који су своје запослене распоређивали по тим благајнама за продају карата. Осим закупа благајни и службених просторија, Инфраструктура железнице Србије је наплаћивала и закуп простора за картомате у станици Нови Сад које је користио „Србијавоз“.
Ове чињенице изнео је и сам бивши директор „Србијавоза“ Иван Булајић који је сведочио испред ВЈТ у Новом Саду, као и други запослени, рекавши да је „Србијавоз“ закупац службених просторија и благајни у станици Нови Сад и да је продаја возних карата вршена непрестано, без прекида, уз премештање места продаје возних карата из једног дела железничке станице у други део железничке станице, о чему су благовремено обавештавани од одговорних из Инфраструктуре железнице Србије, а закључени уговори са Инфраструктуром железнице Србије су гарантовали безбедност путника, јер је железничка станица у Новом Саду била јавни објекат и све време отворена за путнике, што показује и комерцијални уговор који је закључен са кинеским извођачем.
Новосадско тужилаштво, тачније тужиоци Лепотић и Јосимовић, који раде по налогу врховног тужиоца Загорке Доловац игнорисали су и овај доказ као и изјаве сведока који потврђују да је станица била у функцији што значи да није ни могла да буде отварана. Још један доказ да у овом поступку ови тужиоци не покушавају да утврде истину већ да воде приватне ратове госпође Доловац и тако се у крајњем исходу ругају породицама жртава и врше опструкцију правде.
