Наталијина рамонда, која има вишеструку симболику и говори о нашем народу и искушењима кроз која је прошао током и после тог рата. У питању је угрожена врста која расте на истоку Србије и планини Ниџе на највишем врху Кајмакчалана на којој је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта.
Цвет је назван по краљици Наталији Обреновић, а познат је као “цвет феникс”, јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије, може да оживи.
Управо зато је Наталијина рамонда и изабрана за симбол обележавања тог важног датума – да указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата.
Осим цвета Наталијина рамонда, у амблему, који се носи на реверу, налазе се и две зелене траке, које асоцирају на ленту славне албанске споменице.
“Албанска споменица је свима нама позната као једна медаља, али њен изглед није баш био у народу толико познат и те две боје, црна и зелена, добиле су своје место и на значки која се носи поводом Дана примирја у Првом светском рату”, каже за Тањуг амбасадор Србије у Етиопији Александар Ристић, који је својевремено учествовао у осмишљавању амблема за Дан примирја.
Дан примирја је у Србији уврштен у државне празнике 2011. године, изменама и допунама Закона о државним и другим празницима, а званично се обележава од 2012. године.
“Први светски рат је веома важан период за историју Србије и сматрали смо да би било прикладно да се Дан примирја обележи на видљивији и упечатљивији начин тако што би грађани, државни функционери, представници медија… носили нешто што указује на тај празник”, рекао је Ристић.
Примирје у Првом светском рату потписано је 11. новембра 1918. године између сила Антанте и Немачке, чиме је тај рат окончан.
У том рату Срби су поднели велику жртву, јер је погинуло око 1,3 милиона грађана, што је у том тренутку представљало готово трећину укупног српског становништва.
Осим у Србији, Дану примирја у Првом светском рату посебна пажња поклања се у Великој Британији и земљама Комонвелта.
И друге државе се на тај или неки други дан, сећају палих бораца и настрадалих цивила на сличан начин.
Тако се у Великој Британији у периоду пред Дан сећања, како се такође назива Дан примирја, готово целокупно становништво, а посебно државни званичници, службеници, медијски радници и друге категорије грађанства на реверима носе стилизовани цвет булке.
Црвено-црни цвет дивљег мака који је, према поезији и предању, први после рата никао на пољима Фландрије на којима су страдали милиони војника, дели се и страним учесницима комеморација на војним гробљима.
У Русији се на сличан начин обележава Дан победе у Другом светском рату када волонтери, по правилу млади, деле на улицама градова наранџасто-црне траке, георгијевску ленту (у бојама са Ордена Светог Ђорђа).
