Депонија у Винчи се још увек пуши, док ватрогасци покушавају да угасе пожар који је почео прошле недеље, а токсични дим и даље прекрива Београд. При таквим догађајима стварају се услови који погодују синтези диоксина и фурана – повишени притисак и температура, присуство поливинил хлорида (ПВЦ), ПЕТ пластичне боце, ароматични и други полимери, пестициди, соли и друге хлором богате супстанце, наводи Бранко Милићевић, секретар Групе експерата за гас у Економској комисији Уједињених нација за Европу (УНЕЦЕ), пише Балкан Греен Енергy Неwс.
Он је за Балкан Греен Енергy Неwс рекао да су ове две породице хетероцикличних хемијских једињења опасне и указао на тешке последице индустријске несреће 1976. године у Италији. Питање није да ли су диоксини и фурани ослобођени, него у којим количинама, будући да се њихово присуство не мери, каже Милићевић.
У међувремену је преко ноћи изгорео Кинески тржни центар на Новом Београду, што је повећало забринутост због ризика по здравље становника града. У згради су биле стотине продавница, ресторана и складишта пуне потрошачке робе, прехрамбених производа, одеће и алата.
Када су хлорисани – са до осам атома хлора – називају се полихлорисани дибензо-п-диоксини (ПЦДД) и полихлорисани дибензофурани (ПЦДФ), додаје Милићевић. Заједничка карактеристика су им три прстена и средњи прстен, или мост с једним атомом кисеоника, код фурана, или два, у случају диоксина.
Период полураспада диоксина је 15 година
Диоксини и фурани су хемијски стабилни, дуговечни и токсични, такозвани постојани органски загађивачи (енг. персистент органиц поллутантс – ПОПс). Као такви, они су регулисани Стокхолмском конвенцијом која има за циљ уклањање или ограничење њихове производње и употребе. За разлику од већине других попсова, диоксини и фурани се не производе намерно. Они су нуспродукти других процеса, попут неконтролисаног сагоревања. Понекад су присутни и као нечистоће у другим хемикалијама, на пример наранџастом агенсу (Агент Оранге).
Поменута два токсична једињења су сигурно ослобођена током пожара, подвлачи Милићевић.
“Оно што ме забрињава је реакција разних званичника који, како се чини, багателишу ситуацију, одбацују упозорења, пребацују кривицу на друге и третирају све ово као политички проблем. Ово није политички проблем, или није још увек. Ово је здравствени и еколошки проблем. Власти би требало да схвате да ПОП-сови остају у тлу дуги низ година – време полураспада диоксина је 15 година. Диоксине не можемо тек гурнути под тепих и претварати се да не постоје – на крају ће се појавити и проблем ће постати већи. Боље да их данас меримо у тлу и ваздуху, него за 10 година у костима и крви”, упозорио је.
По Милићевићевом мишљењу, није довољно мерити само концентрације честица ПМ2,5 и ПМ10 у ваздуху. Битан је хемијски састав чађи која излази из депоније и да ли на својој површини или изнутра носи диоксине и фуране. УНЕЦЕ-ов експерт за гас истиче да га не би изненадило да се испостави да има и повишених концентрација других попсова.
Утицај може да обухвати Дунав
Уколико агенције надлежне за заштиту животне средине могу мерити ниво диоксина, фурана и других попсова, али им је наложено да то не чине, то би ускоро могао постати и међународни проблем, тврди Милићевић.
“Ево како: лоше управљање депонијама и другим одлагалиштима отпада може довести до погоршаног квалитета воде у Дунаву и његовим притокама. Ако из депоније уз Дунав почне да цури сок обогаћен попсовима, Европска унија би се могла осетити позваном да иступи у име своје две чланице низводно од Србије – Румуније и Бугарске. Морамо крајње озбиљно схватити попсове – 29. октобра 2009. године Стокхолмска конвенција је ступила на снагу у Србији и постала део домаћег законодавства, па би се одбијање деловања и друго нечињење могло третирати и као случај кривичног немара”, упозорио је.
Концентрације диоксина и фурана у тлу у близини депоније морају хитно да се измере и упореде с вредностима на другим местима, напомиње УНЕЦЕ-ов стручњак за гас. Додао је да последице по животну средину, привреду и друштво могу да буду озбиљне.
Катастрофа у Севезу
У Севезу, малом граду поред Милана, хемијски реактор је у јулу 1976. испустио шест тона хемикалија и оне су се распршиле по површини од шест пута три километра. Већи део је био безопасан, али испоставило се да су садржале килограм ТЦДД-а. За само неколико дана угинуло је преко 3.000 животиња, углавном кокошки и зечева, рекао је Милићевић.
Више хиљада домаћих животиња је заклано да ТЦДД не уђе у ланац исхране. Петнаесторо деце је хоспитализовано с дерматитисом. До краја августа, најгоре погођено подручје (зона А) потпуно је евакуисано и ограђено. Од 1.600 становника који су прегледани, откривено је да њих 447 – скоро сваки трећи – на кожи добило хлорне акни. Основан је саветодавни центар за труднице; њих 26 се, за сваки случај, одлучило за абортус.
У најконтамиранијем подручју, ТЦДД-а је било између сто и пет микрограма по квадратном метру земљишта. Што се тиче дугорочних ефеката, студија из 2001. о жртвама из Севеза потврдила је да је ТЦДД канцероген за људе и да утиче на кардиоваскуларни и ендокрини систем. Исти је био закључак једног истраживања из 2009. године.
Катастрофа у Севезу је имала и многе економске и социјалне последице. При чишћењу је морало да се уклони 40 центиметара горњег слоја земље. На овај поступак су потрошени милиони. Несрећа је нарушила репутацију места. Продаја пољопривредних производа је опала, као и вредност земљишта и кућа.
Слика приказује како захваћено подручје изгледа данас, у августу 2021. Подручје још увек изгледа неразвијено и неискоришћено.
Севезо је постао синоним за хемијску катастрофу, али је сећање тихо потиснуто, посебно након Чернобила, и догађај је тонуо у заборав, рекао је Милићевић. Ипак, ЕУ је по том месту назвала три директиве које уређују поступање при несрећама с опасним материјама.
