Упркос голом бетону, остарелом „смедеревцу“ и отрцаном намештају у дневној соби, осећа се мирис кухиње, топлине и љубави… Лети раде све и где год могу, иду у надницу, беру воће, шта год има…
Не тражим милостињу него посао…
Ову реченицу је бар десет пута поновио Игор Младеновић (38), отац четворице малолетних синова у недовршеној и скромно опремљеној кући на периферији сиромашне вароши Бојник, пише Југмедиа.
Још при првом погледу преко тараба осети се сиромаштво у том дому на Каменичком путу. Кућа грађена у неколико фаза од средине осамдесетих прошлога века, са назиданим спратом, који као да лебди у ваздуху. Пас лаје од страха пред непозваним гостима, које из куће пресрећу двојица буцкастих малишана с оцем.
Улазимо у кућу и тамо, упркос голом бетону, остарелом „смедеревцу“ и отрцаном намештају у дневној соби, затичемо мирис кухиње, топлину и љубав.
„Све што имамо одвајамо за децу. Наши дечаци су нам најважнији на свету, а за нас двоје што преостане“, каже њихова мајка Марија (33), примећујући погледе придошлица на петогодишњег Обрена и трогодишњег Огњена, који пуцају од смеха и здравља. Субота је, па су старији Миладин (11) и Младен (14) негде на спортском терену.
„Нама је то и најважније, да су деца здрава и да нас двоје служи здравље како бисмо их исхранили, ишколовали и извели на пут“, надовезује се Игор, који нерадо прича о материјалном стању своје шесточлане породице.
А стање је такво да Младеновићи до пре неколико година нису имали струју, па је млади брачни пар двојицу старијих синова очувао под свећом. А када је коначно добијено одобрење за увођење струје, са бандерама и струјомером коштало је неколико десетина хиљада динара, које нису имали. Јер двоје родитеља у пуној физичкој снази нигде не раде јер немају где да раде.
„Тражио сам стални посао у Бојнику годинама, обећавано је па од обећања ништа није остало, нема где, општина сиромашна. Супруга је молила да буде чистачица, али ни за њу нигде није било посла“, прича глава породице, млади човек који због тежачког рада изгледа 10 година старије.
Зато породица од пре пар година прима социјалну помоћ и дечји додатак, а Игор и Марија су и надничари. Он вози повремено тешке грађевинске машине у суседној Медвеђи, а она током лета бере воће за надницу, водећи млађу децу са собом.
„Само да ме здравље послужи и служи ме, за сада“, каже, заборављајући да је само пре пет мунута рекао да има проблем са кичмом. „Да, боли ме кичма и боли ме нога. Устанем ноћу од болова па шетам по кући чекајући да налет попусти“, прича тихо да га деца која грле и љубе мајку – не чују.
У овај скромни дом је по први пут ушла машина за прање веша пре неколико месеци. Купљена је на кредит. Кућа је без купатила, деца о компјутерима и мобилним телефонима могу само да сањају, као и о бициклима. Окупљају се око малог телевизора и око „смедеревца“ у дневној соби јер се друге просторије, кроз које дува промаја, не греју.
„Огорчен сам на своју државу, на друштво, ма на све сам огорчен. Зато што овде нема посла и нема наде. Не видим будућност своје деце у Бојнику. Моја је намера да идем за Београд, да покушамо тамо, јер овде не ради ниједна фабрика“, отвара при крају разговора душу отац четворице синова, заваљен у оронулој фотељи, на чијем лицу се појави осмех само кад му приђу несташни малишани.
Шесточлана породица Младенновић једна је од ретких вишечланих породица са малом децом која је у бојничкој општини социјално угрожена, па социјалну помоћ примају углавном старија и ромска домаћинства будући да су се млађи одавде одавно иселили и дан-данас се селе чим пронађу шансу.
„Срамота ме је што примамо социјалну помоћ, ја нећу милостињу, већ посао, да радим и зарадим како бих прехранио децу, ишколовао их и извео на пут. А посла нема па нема“, прича док нас испраћа преко прага и даље преко капије отац који као и остали млади људи жели да живи као сав нормалан свет.
