У марту месецу у Војводини смо имали праву епидемију напада на независне новинаре и медије.
Прво је обезбеђење општине Инђија, уз асистенцију особе из кабинета градоначелника, отимало из руку мобилни телефон новинарки портала “Ин Медија” Верици Маринчић, а онда су је дословно физички изгурали и онемогућили је да ради свој новинарски посао. Срећом, то су све забележиле и камере ТВ Н1, па је пукла брука у јавности.
Потом је портал СОинфо из Сомбора неколико дана узастопно био изложен хакерским ДДоС нападима на њихов сајт. Напади су уследили непосредно након што су колеге из СОинфо објавиле причу о локалном кабадахији и његовим мутним пословима.
Затим су колегиница Ксенија Павков, дописница ТВ Н1 из Новог Сада и Војводине, и колега Жарко Богосављевић са локалног радија и портала 021 добили најгоре могуће увреде и претње смрћу јер су извештавали о протестима организованим због одузимања деце једној несавесној мајци. Претње су стигле од стране демонстраната, јер су колеге професионално радиле свој посао и навеле и став надлежних институција поводом тог случаја.
Потом је преко друштвених мрежа и режимских медија дословно рашчеречена председница нашег Независног друшта новинара Војводине (НДНВ) Ана Лалић, која је добила више од хиљаду грубих увреда, шовинистчких излива мржње и претњи смрћу, силовањем, клањем… Онда су на листу за одстрел заједно са Аном ставили и мене. Репертоар је био сличан као и за Ану, с тим што су мени још исписали и графит у којем ми отворено прете убиством на улазу у зграду у којој живим са породицом. “Повод” је било наше гостовање у Дубровнику, на фестивалу “Ребеду” (Ребеллион Едуцатион – побуњеничко образовање). Оно што је Ана рекла ове године а ја прошле у Дубровнику, режимски медији су измонтирали и потпуно извадили из контекста онако како је њима одговарало како би нас, по ко зна који пут, прогласили државним непријатељима, домаћим издајницима, страним плаћеницима, усташама, балијама и… наставите низ по жељи.
Не могу рећи да сам лично навикао на све те ужасе којима ми у континуитету прете ево безмало три деценије. Нити човек икада треба да се навикне на тако нешто. Нити да игнорише те претње и одмахује руком у стилу “неће мене”.
Али, оно што бих пре свега желео да истакнем јесте ситуација у којој се не налазимо ми, новинари који раде у већим градовима попут Београда и Новог Сада, већ наше колеге у локалним срединама. То су ствари које су далеко мање познате јавности, јер колеге са локала нису под рефлекторима централних медија. Ево, док пишем овај текст, најновији пример су претње смрћу нашој колегиници из Старе Пазове Гордани Момчиловић Илић.
НДНВ је од прошле године коначно успео да успостави мрежу својх повереника у десет локалних самоуправа: Суботица, Сента, Сомбор, Бачка Топола, Бачки Петровац, Панчево, Инђија, Крагујевац, Димитровград и Нови Пазар. То нам је успело захваљујући подршци Амбасаде Холандије у Србији, кроз програм Матра. Потом смо успели да додатно ојачамо важне аспекте тог пројекта, захваљујући подршци Европске уније. И то је од непроцењиве важности.
Од августа прошле године до данас наши повереници, а то су колеге из локалних медија, редовно нас извештавају о збивањима на локалу. Редовно се и чујемо и видимо. Сваки наш сусрет додатно ме учвршћује у уверењу да је ова мрежа повереника не само потребна, него ју је нужно и проширити. Заједно са партнерским организацијама из Коалиције за слободу медија потребно је премрежити Србију повереницима у локалним срединама. Разлога је много.
Мени лично, најјачи је утисак тај осећај који имате када дођемо у локалну средину и када видимо та озарена лица колега са којих читамо да им је драго што и о њима неко води рачуна, што нису препуштени самима себи, као што иначе јесу. Реч је о малим редакцијама, у којима ради по двоје-троје људи, или највише седам до осам. Колеге на локалу су врло често дословно једини независни извор информисања у својим срединама. Самим тим, они су главни трн у оку властима. А последично, и главна мета локалних властодржаца који су, након девастације локалног информисања, зачас навикли да раде у мраку, мимо јавности.
Колеге на локалу се ретко одваже да пријављују случајеве претњи, увреда и дискриминације. Изгубили су и минимално поверење у институције. Због тога настојимо да их кроз разговор уверимо у нужност пријављивања претњи кроз механизме Сталне радне групе за безбедност новинара. Јер, објашњавамо, ни са међународним емисарима нити са домаћим властима ми не можемо разговарати на основу (тачних) утисака, већ су нам потребни аргументи и чињенице.
Даље, охрабрујемо их да изађу у јавност када схвате да се претње појачавају. У друштву у којем су институције углавном заробљене, јавност је једини савезник нама новинарима. Јавност је и иначе наш савезник, јер ми радимо у интересу јавности. Мрак је савезник оних који би да нас угуше.
Важно је да премрежимо целу Србију повереницима на локалу јер ће то бити и одличан предуслов за умрежавање новинара и медија. Не волим да поредим ово време са ратним деведесетим годинама 20. века, али је могуће из оног времена извући важне поуке. А једна од најважнијих је да се само умрежавањем локалних медија можемо супоротставити режимској пропаганди и саопштити стварну слику света најширој публици. Можемо међусобно размењивати најважније садржаје са локала. Можемо, када један од нас буде нападнут, солидарно објављивати текстове о теми због којег је колега/колегиница нападнут(а). То је прави израз новинарске солидарности, а не јалова протестна окупљања испред Владе Србије са новинарским акредитацијама у руци.
Тако умрежени можемо не само информисати јавност, што јесте најважније, већ ојачати нашу позицију у јавном заговарању према домаћим властима, Европској унији, САД, Великој Британији… Можемо, на пример, захтевати од домаћих власти да буде успостављен Фонд за развој медија цивилног друштва, јер су локални медији – и не само они – врло често заправо медији цивилног друштва, медији заједнице. А од међународне заједнице да нас подржи у томе на све начине. Можемо захтевати измене Кривичног законика, како бисмо повећали безбедност новинара.
Укратко, само умрежени можемо ојачати нашу отпорност. У супротном, уколико будемо загледани само у сопствени (пројектни) пупак, подавиће нас у мраку једног по једног…
(Аутор је ванредни професор на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду, новинар и програмски директор НДНВ-а)
Dinko Gruhonjić (foto: privatna arhiva)
проф. др Динко Грухоњић Безбедни новинари/Цензоловка
