Доносимо вам приче о активним грађанима који су решили да део свог времена посвете да направе неку промену набоље у својој улици, месту, граду. Сазнајемо од њих како они доживљавају активизам и шта их мотивише да раде за колективно добро. Следећа таква прича долази нам из Београда од Марије Родић из Удружења „Сатибара“.
Иницијатива “Поздрав из краја” из Удружења “Сатибара” има за циљ да покрене младе преко друштвених мрежа, првенствено како би што боље упознали своју заједницу и њено културно наслеђе. Тиме желе да млади допринесу измештању културних и уметничких садржаја из главног града, а све то на један јако добар начин- кроз уметност и различите радионице. За промени.рс Марија Родић пренела је своје утиске и зашто је за њих активизам важан.
1. Због чега је активизам важан?
Веома је важан јер покреће разне позитивне процесе у друштву који могу довести до великих променама. Без њега не би било еволуције ни свести ни друштва. А и људи би се вероватно доста отуђили, активизам ипак почива пре свега на удруживању.
2. Која је била иницијална каписла да започнете Вашу активистичку причу?
Што смо више путовали, више смо откривали колико мања места крију децу и младе који су талентовани, енергични и спремни да руше предрасуде, али често делују успавано само зато јер не добију ни прилику да буду гласноговорници своје заједнице, нити да учествују у културактивистичким иницијативама. За Долово су пресудиле две ствари: 1. постоји огроман дом културе, пун потенцијала; 2. на питање о културним садржајима, добили смо одговор: „Па, овде има само фолклор.”
3. Да ли сте некада (и када) пожелели да одустанете?
Да, онда када смо се преморили од адиминистрације, успаваности институција… А нарочито када су неки локални политичари ограничавали приступ младима. У једном тренутку је деловало као да на сваком кораку прескачете неке нове зидове. Али, позитивни ефекти који је наш програм имао на заједницу охрабрио нас је да прегурамо кризу, а директор дома културе се ангажовао и више него што смо од њега очекивали или тражили. Удружили смо се са мештанима и на крају урадили и више од планираног.
4. Који су Вам били највећи изазови током активистичке борбе?
Најмучније нам је било да подносимо токсичне елементе владајуће политичке партије, који су у малом месту присутни на сваком кораку и угрожавају екосистем заједнице. Имали смо понекад утисак да је слобода избора толико угрожена, да се на крају отприлике гледа и код ког пекара купујеш хлеб. Успешно смо заобишли све то, али такве ствари нас увек изнова разочаравају.
5. Најзначајнији тренутак, односно тренутак у ком сте помислили да је вредело труда?
У једном тренутку смо имали две групе полазника радионица, константне позиве да дођемо опет што пре и пар непланираних волонтера који су уживали да доприносе свему што радимо. Поред тога, ланчано је кренула да се ствара једна нова заједница свих генерација у којој смо сви били једнаки, слободни и креативни. А онда још и 13-годишња Сара пита како се уписује филмска продукција, и самоиницијативно организује промо-материјале по селу!
6. По(р)ука будућим активистима...
Никад се не зна ко ће препознати значај вашег активизма и када ћете изазвати талас добрих реакција. Због тога је важно да и кад иде споро, имате у виду да ће бити и наглих скокова.
7. Подршка кроз промени.рс нам је значила због…
Захваљујући овој подршци добили смо прилику да активистичке уметничке праксе из нашег инклузивног киноклуба „Мој крупни план” тестирамо у мањим срединам на дужи период. Започели смо процес изласка „Сатибаре“ из Београда, али не само кроз једнократне активности, већ децентрализацију и нашег тима.
Аутори фотографија Марија Родић и Јована Јанков.
