Колико су нове генерације деце заборавиле на природу? Ходање по конопцу, логорска ватра, планинарење – али не у виртуелном, већ у стварном свету…
Кућица на дрвету одувек је била сан свих генерација деце. Бег од одраслих, слобода и игра у крошњи. Данашње генерације, чини се, скоро па да преко апликација дизајнирају те кућице на дрвету, а из своје собе не излазе. Читав свет им је ту. Мада, кад се посматрају у игри, делују као и сва деца пре њих. Владислав Мандић, један од оснивача „Авантурија летњег кампа“ на Копаонику, ски-инструктор и дипломирани теолог, каже да деца нису толико трома и неактивна како се често чује у медијима, али да и те како жуде за природом.
– Статистика са уписа у први основне показује да су мање физички активни. Пораст деформитета је очигледан, равна стопала, деформација кичме. И сасвим је очигледно зашто су мање активна и у том смислу можемо да кривимо развој технологије. Али ми не можемо ни да замислимо како ће и свест да расте заједно с њима. На нама је да их мало вратимо на Тарзане и Робинзоне, иначе ће живети само у главама и потпуном Матриксу – каже Мандић.
Као генерација која је одрастала осамдесетих на Новом Београду, већ тада уз конзоле и игрице, он каже да се појам „идем напоље“ сада променио.
– Као деца ми смо проводили много сати напољу, осећали смо се безбедно. Није постојала могућност да неко украде дете, да дете нестане, као што се то дешава данас. И да не буде опште место, али родитељи јесу презапослени и често немају времена за то спортско, авантуристичко подизање деце, али ипак имају свест да је то њиховој деци потребно. Зато смо ми дошли на идеју да направимо камп у природи и да деца буду активна од ујутру до увече. Да се веру по дрвећу, да се пењу по стенама, да лете кроз ваздух, све што може да им буде интересантно и да им понуде игрице, али не у виртуелном свету, већ у реалном – каже Мандић.
Наш саговорник каже да технологија још није узела толики данак и да су деца која долазе код њих у 80 одсто случајева добро моторички развијена, кретање, покрети, координација.
– Деца су жељна природе, али их град спутава. Клинцима се свиди све. Онда сваки дан кажу „ово нам је најбољи дан у животу“. Воле садржаје који су необични. Десет сати ће бити уз телефон и компјутер, али и десет сати би се пентрали по дрвећу. Деца хоће и имају природни порив ка кретању и активности – каже Владислав Мандић.
Он наглашава да се овде ради и о физичком и о психолошком аспекту.
– Деца на овај начин уче да превазилазе своје страхове и менталне баријере. Највећи број наших активности нису толико физички захтевне, већ траже менталну стабилност да би се то радило. Дете блокира од страха на некој висини, наша улога је да га храбримо, да сам нађе излаз или да, ако не може, прихвати и да буде у реду и са својим страхом јер је природно и да се плашимо нечега. Дирљиво је проћи све те процесе с њима. Ви видите како се та девојчица или дечак боре, како искораче из свог страха и савладавају своја ограничења. У највећем броју случајева кад један из групе покаже страх, остала деца се скупе и крећу да га бодре. Кад све то савлада, ми га прогласимо за победника тог дана. Велике и снажне су то лекције за њих, поздрављање са страхом у глави – надахнуто прича наш саговорник.
Авантура камп
Деца током недељу дана боравка на Копаонику свакодневно вежбају пењање на вештачку стену, а онда, у пуној алпинистичкој опреми, излазе на лично мало првенство у пењању и спуштању на правој, познатој Белој стени на Копаонику. Организовано иду у вожњу бициклима низ питоме падине Копаоника, уче како да се оријентишу у шуми, логорују у шаторима. Свакодневно се организују екипна такмичења, а увече, после вечере, еколошке радионице. Парк је намењен деци од седам до 16 година. Деца су смештена у хотелу Ртањ, са пуним пансионом.
Најчешћа родитељска грешка: речца „не“
Слађана Ђорђевић, телесни психотерапеут, наглашава да дете преко физичке активности развија социјалну и емоционалну интелигенцију.
– Дете приликом физичке активности, било да је у питању игра, спорт, трчање или скакање, упознаје своје телесне компетенције, свест о томе “ја то могу”, али и ограничења “ја то не могу”. Кроз искуства о својим могућностима и границама у реалном свету, дете формира идентитет, тј. појам о себи, односно одговор на питање “ко сам ја?”. Важно је да се ова искуства стичу у реалном, а не у виртуелном свету, где у игрицама или на телевизији дете лако може да се поистовети са “суперхеројима” и “светом без ограничења”, што ствара нереалну слику о себи. Та деца све више одлазе у свет маште, а одвајају се од реалности – каже саговорница.
Понекад родитељи несвесно, због страха или бриге за дете, спутавају развој.
– У парковима можемо чути родитеље који непрекидно говоре “не” свом детету – “не трчи, ознојићеш се”, “не дирај то, испрљаћеш се”… Наравно да детету треба поставити основне границе сигурности, али не треба заборавити важност оснажења детета да учи на својим грешкама. Када на раном узрасту спутамо дететову жељу за слободним покретом или истраживањем, тиме заправо блокирамо формирање основе дететове аутономије, самосталности и самопоштовања – каже Слађана Ђорђевић.
Жељка Мрђа Блиц
