768
Ретко ко би у Србији издржао вишемесечну тортуру гледања свих националних телевизијских канала уз додатак једне кабловске телевизије. Тај подвиг су извели истраживачи Бироа за друштвена истраживања из Београда (БИРОДИ)
Они су од 1. августа до 31. децембра одгледали све информативне садржаје свих српских телевизија с националном фреквенцијом. Мерили су заступљеност међународних актера Сједињених Америчких Држава (САД), Европске уније (ЕУ) и Русије у информативним емисијама, и то и у наступима политичара, и у интерпретацији новинара.
Рударски посао праћења медија
Анализирано је 5.089 прилога. Истраживачи су поставили питања: Колико су о тим актерима међународне политике говорили, ко је говорио – политичари у изјавама или новинари у извештајима, анализама и коментарима. Осим те квантитативне анализе, урађена је и анализа вредносног односа према споменутим међународним актерима. Дакле, на крају истраживања, знали смо ко је како и колико говорио о Вашингтону, Бриселу и Москви.
Интересантно је да истраживање показује да је најзаступљенија особа која говори о све три иностране адресе председник државе – Александар Вучић. На другом месту по цитираности је амерички председник Доналд Трамп. Потом следе разни стручњаци и грађани, да би тек на петом месту био председник Русије Владимир Путин. То не иде у прилог тези о руској пенетрацији у српске умове, али иде у прилог утиску да је Александар Вучић напросто приграбио све надлежности које су му на дохват руке.
Спољнополитичка доминација Вучића
Директор БИРОДИ-ја Зоран Гавриловић каже да би човек на основу резултата истраживања могао да помисли да је спољнополитички приоритет Србије да постане педесет и друга америчка држава или руска губернија, а не чланица Европске уније: „На САД отпада највише времена, а Русија је најпозитивније представљена, док су политичари Европске уније на дну табеле заступљености у медијима“. Социолог Радуле Перовић додаје: „Вучић је у спољној политици доминантан, а Американци су очито најзначајнији за нас“.
Медијска спољнополитичка омнипотентност председника државе није у потпуности у складу са Уставом. Наиме, Устав не дефинише ближе садржај овлашћења која председник Републике обавља представљајући Србију у земљи и иностранству. То може бити прописано Законом о председнику Републике, али тај Закон о томе ћути. Тако због законске недоречености вођење спољне политике, државна активност у којој теоретски учествују Народна скупштина, Влада и делом председник Републике, постаје страначки плен шефа владајуће странке.
Истраживање математички поткрепљује овај утисак: о пословима с Американцима, Европљанима и Русима, министар спољних послова Ивица Дачић нема много тога да каже. Његово присуство у доминантним електронским медијима се мери позицијом број 10, четири пута мање је заступљен од Вучића, а његова формална шефица, председница Владе Ана Брнабић је једну позицију испред њега.
Немачка није референтна тачка
Упркос заклињању Александра Вучића у пријатељство с Ангелом Меркел, она очито није адреса за спољнополитичке дискусије. Њено двадесет и пето место на листи заступљености у овом спољнополитичком троуглу показује да немачка канцеларка дели судбину Европске уније у медијској и политичкој перцепцији – она напросто нити је тема, нити је извор важних информација о приоритетним темама.
Мада је званични прокламовани спољнополитички приоритет Србије придружење Европској унији, на ту тему су српске телевизије потрошиле мање од два одсто својих прилога. Вредновање САД и ЕУ углавном је неутрално с нешто негативног набоја. Док су и новинари и политичари изразито пријатељски расположени према Русији и њеном председнику Путину, јер је поред двотрећинског неутралног става према Москви она у двоструко до троструко већем обиму позитивно конотирана у поређењу са Бриселом и Вашингтоном. У томе предњаче телевизије Пинк и Хепи, следи РТС.
Александар Вучић има изразито русофилни дискурс, па је свака четврта његова изјава по тоналитету у ствари позивање на пријатељство с Кремљом. Занимљиво је да је на телевизији Н1, којој је и сам председник Србије Александар Вучић често спочитавао проамерички став, Русија позитивније представљена и од ЕУ и од САД.
Зоран Гавриловић то овако коментарише: „Према медијској слици, Србија фактички није ни почела приступне преговоре. Број извештаја о отвореним преговарачким поглављима је скоро на нивоу статистичке грешке. Тих извештавања нема. Изузетак је поглавље 35, а то је – Косово“.
Политичка монокултура – Косово
„Сједињене Америчке Државе су потпуно потиснуле ЕУ из медија пре свега на основу теме ‘разграничење’“, каже Радуле Перовић. И друге теме су само наизглед „европске“, као најчешће спомињана ствар у петомесечном периоду истраживања – Бриселски споразум. На другом месту су унутрашњеполитичка натезања на Косову. Тек на трећем месту јесте спорт.
Радуле Перовић наводи чињенице из истраживања које показују да је Косово, када се укрсте сви подаци, толико доминантна тема, да је оно постало „маркер за стране земље према којем се мери ко је пријатељ, а ко непријатељ“. Он додаје да су чак и информације стриктно спољнополитичког карактера увек „срболике“, тражи се српски угао гледања и када по теми није примерен.
А Зоран Гавриловић констатује да, према истраживању, грађани Србије готово ништа не сазнају о друштвима, већ само о актерима на власти: „Ми знамо шта мисли, на пример, Путин, али појма немамо о томе шта је опозиција у Русији и шта се збива у осталим друштвеним областима“.
Уреднички филтер
Где је опозиција у свему томе? Од анализираних 5.089 прилога, лидери опозиције имали су прилику да се једном изјасне о ЕУ, три пута о Америци, а број изјава о Русији је – нула. Из истраживања се не може закључити зашто је то тако, али се може констатовати да новинари о стварима о којима је надуго и нашироко говорио Вучић, Јеремића, Ђиласа и Обрадовића напросто нису питали.
То не треба да чуди јер је резултат истраживања показао да се чак половина од свих прилога односи на догађаје које организује власт. Скоро три четвртине прилога је по свом карактеру чисто евидентирање збивања, такозвано „билтенско“ новинарство. Критичко пропитивање је забележено у свега осам прилога, одговорност политичара је споменута у седам прилога, а 157 прилога се усудило да постави неко потпитање. Један једини прилог се бавио критиком идеологије.
Теме намеће власт
Није чудно што Србија проклизава и на међународним табелама које рангирају слободу медија као и на табелама које процењују степен општих слобода у земљи. Радуле Перовић закључује: „И овај мониторинг медија потврђује резултате досадашњих истраживања – у Србији се већина медија стриктно држи тема које намеће власт“. Он додаје да највероватније због проблема Косова постоји некритична наклоност према Русији и да Вучић диктира тон и теме.
Зоран Гавриловић допуњава свог колегу констатацијом да грађани, пратећи главне медије у Србији, не могу да се добро и уравнотежено информишу о САД, ЕУ и Русији.
Слично истраживање БИРОДИ је спровео и за штампане медије. Ипак, доминантност телевизије у земљи у којој укупан тираж свих листова износи 350.000, а национални дневник на јавном сервису прати и по два милиона људи, показује однос моћи. Зорана Гавриловића овакво стање подсећа на једну филмску сцену: „Понекад имам утисак да живимо у бункеру Кустуричиног филма Подземље“.
