Чак и уколико Република Србија добије 20 одсто капитала Пројекта „Јадар“, она би и даље имала занемарљиве приходе по свим основама: 27 милиона евра годишње, што представља 4,1 евра по глави становника годишње, наводи се у анализи економских стручњака: Данице Поповић, Бошка Мијатовића, Зорана Дракулића и Дејана Шошкића. Закључак је исти као и у првобитно објављеној анализи: „На основу расположивих информација може се закључити да су економски ефекти Пројекта Јадар за Републику Србију крајње неизвесни, док су у најповољнијем сценарију равни нули. На основу економске и финансијке анализе, као и због огромних ризика везаних за његово евентуално спровођење, Пројекат Јадар није оправдан и треба га обуставити“.
Анализу преносимо у целости:
Дебата око Пројекта „Јадар“ са правом је превасходно фокусирана на еколошке аспекте пројекта.
Међутим, компанија „Рио Тинто“, Председник Републике Србије, као и Влада Републике Србије често истичу наводне енормне позитивне економске ефекте пројекта за Србију. Овај чланак анализира и показује, на бази расположивих чињеница, да би Пројекат „Јадар“, чији су негативни еколошки ефекти све јаснији широкој домаћој и међународној јавности, имао неизвесне и у најбољем случају занемарљиве економске ефекте за Србију, док би проузорковао значајне издатке за буџет државе, као и вишедеценијске финансијске и остале ризике.
Основни налази анализе су следећи:
– Република Србија би, по пројекцијама компаније „Рио Тинто“, имала занемарљиве приходе од Пројекта „Јадар“ по свим основама: 17,4 милиона евра годишње, што представља 2,6 евра по глави становника годишње;
– У корист компаније „Рио Тинто“, Република Србија би сама финансирала целокупну инфраструктуру Пројекта „Јадар“, по проценама вредну неколико стотина милиона евра (путеве, пругу, водовод, гасовод, струјну инфраструктуру, итд);
– Република Србија не би имала ни најмањи удео у власништву Пројекта „Јадар“ и компанија „Рио Тинто“ у потпуности би располагала ископаним литијумом; чак уколико Република Србија добије 20 одсто капитала Пројекта „Јадар“, она би и даље имала занемарљиве приходе по свим основама: 27 милиона евра годишње, што представља 4,1 евра по глави становника годишње;
– У случају еколошке катастрофе (поплаве, изливање јаловине, итд) Република Србија би огромне издатке за санацију (потенцијално стотине милиона евра) морала да плати сама;
– Влада Републике Србије планира да додели и 419 милиона евра субвенција, нетранспарентно и без икаквих гаранција, за изградњу фабрике електричних батерија мало познатој словачкој фирми „ИноБат“, која за акционара има компанију „Рио Тинто“, иако иста нема ни дан искуства у масовној индустријској производњи електричних батерија.
Самим тим, на основу економске и финансијке анализе, као и због огромних ризика везаних за његово спровођење, Пројекат „Јадар“ није оправдан и треба га обуставити.
ПРОЈЕКАТ ЈАДАР: ЗАНЕМАРЉИВ ЕКОНОМСКИ ЕФЕКАТ ЗА СРБИЈУ
Једина расположива процена економског ефекта Пројекта „Јадар“ (даље „Пројекат“) од стране инвеститора, компаније „Рио Тинто“, налази се на сајту „Рио Тинта Сербиа“ и позива се, као и сви званичници компаније, Председник Републике Србије и Влада Републике Србије, на студију (даље „Студија“) коју су наручили и платили мало познатој лондонској консалтинг компанији „Ерго Стратегy Гроуп“.
Очигледно да је циљ инвеститора био да кроз Студију прикаже да је допринос пројекта српској економији и државним јавним финансијама значајан. Међутим, сама Студија показује да су ти ефекти минимални и да би једини потенцијални добитник рударења литијума могла бити компанија „Рио Тинто“.
Наиме, на страни 45 Студије помиње се процена од 1 милијарде евра годишњих прихода целокупног пројекта. Даље се наводи да се од укупног прихода одбија 305 милиона евра трошкова за добра и услуге, укључујући и плате. Треба напоменути да би ти трошкови били исплаћени скоро искључиво страним добављачима за машине и осталу опрему, хемијске реагенсе, техничке консултације и остало, без значајних прихода и скоро никакве користи за Србију.
После одбијања трошкова за добра и услуге од укупних прихода, Студија представља расподелу преостале процењене годишње бруто додате вредности од 695 милиона евра. Од те суме компанија „Рио Тинто“ у Студији предвиђа да инкасира 450 милиона евра, односно да за свој уложени капитал узме две трећине оперативне добити пројекта „Јадар“.
Иако Студија нигде не представља интерну стопу приноса капитала за овај пројекат, на графикону, на страни 54, приказује се „цасх флоw“ инвеститора, то јест финансијски токови новца компаније „Рио Тинто“ на Пројекту „Јадар“ (погледати Прилог овом раду, за анализу финансијских токова за компанију „Рио Тинто“ и Републику Србију, који је сачињен на бази споменутог графикона).
Током првих пет година Пројекта компанија „Рио Тинто“ предвиђа да инвестира око 2,45 милијарди евра, 9 а потом очекује покретање производње, те и приходе од укупно 13,95 милијарди евра (од 6. до 37. године Пројекта), што је пет и по пута више од уложеног капитала. Током последње три године Пројекта, трошкови затварања рудника од око 250 милиона евра највероватније ће бити исплаћени из финансијских резерви реализованих током Пројекта, које помиње Студија. Компанија „Рио Тинто“, дакле, планира чисту зараду, без дисконтовања финансијских токова, 10 од 11,5 милијарди евра (€13,95-€2,45).
Повраћај уложених 2,45 милијарди евра изискивао би, без дисконтовања финансијских токова, само пет година, јер од 6. до 10. године Пројекта компанија „Рио Тинто“ очекује приходе од око 2,55 милијарди евра. Самим тим, компанија би у потпуности покрила сопствени ризик после мање од четвртине живота Пројекта, те остварила профите од једанаесте године Пројекта и током преосталих тридесет година трајања Пројекта.
Све наведене карактеристике Пројекта представљају изузетно позитиван исход за компанију „Рио Тинто“ као инвеститора. Премда субвенција од десет хиљада евра по запосленом у принципу не може бити исплаћена рударским компанијама, могуће је да компанија „Рио Тинто“ квалификује одређена повезана предузећа, а самим тим и део од 1.300 запослених и/или 3.265 привремено запослених током изградње рудника,за те субвенције.
Колико би Србија добила од Пројекта „Јадар“?
Искуство компаније „Зијин“ у Бору, где се, због мањка домаће радне снаге, масовно запошљавају грађани НР Кине, показује да се не може очекивати значајније запошљавање домаће радне снаге на изградњи или током функционисања рудника. Мада Студија предвиђа 30 милиона евра годишње за бруто плате, не може се очекивати да ће то представљати значајан добитак за Србију. Што се тиче прихода за јавне финансије Републике Србије, они се своде према Студији на 184,5 милиона евра годишње, што је изузетно мало за Пројекат овог обима и, пре свега, оваквог еколошког ризика.
Треба имати у виду да чак и тако скромна цифра драстично преувеличава реалне буџетске приходе које би Србија заправо могла да очекује од Пројекта. Много се говори о рудној ренти и разним накнадама, али оне укупно не представљу, према Студији, више од 40 милиона евра годишње (24 милиона евра на националном и 16 милиона евра на локалном нивоу и то у моменту максималне производње, дакле тек после десете године рада рудника). Уз то, као што је био случај са компанијом „Зијин“ у Бору и Мајданпеку, сасвим је могуће да Влада Републике Србије одлучи да смањи стопу ренте, тако да би и тај мали приход стечен од бесповратног вађења необновљивих ресурса земље, био додатно смањен.
Највећи предвиђени приход заправо би био порез на добит предузећа, на годишњем нивоу од 85 милиона евра. Ово потвђује да компанија „Рио Тинто“ предвиђа годишњи профит пре пореза од 567 милиона евра (уз стопу пореза од 15%), уз исплату дивиденди од 333 милиона евра годишње (стопа пореза од 15% за наплаћених 50 милиона евра, који би представљао другу највећу ставку потенцијалних прихода Републике Србије од Пројекта).
Међутим, компанија „Рио Тинто“ порез на добит не би плаћала током првих пет подина пројекта, током којих би гомилала губитке током изградње, као ни током последње три године затварања рудника. Уз то, порези на добит и дивиденду били би, према графикону на страни 54, минимални од 33. до 37. године Пројекта, када би и приходи Пројекта били мањи, а трошкови и даље присутни. Све то значи да не би било опорезивања добити, нити пореза од дивиденде, током 13 година Пројекта. Додатно и веома битно, компанија „Рио Тинто“, у складу са српским пореским прописима, не би плаћала порез на добит ни од 6. до 10. године трајања Пројекта, услед преноса губитака које ће правити током првих пет година. Након тога би, сасвим сигурно, компанија тражиила и (по основу капиталних улагања и запошљавања) добила укидање пореза на добит, у складу са српским прописма током следећих, профитабилних, десет година Пројекта, тј. од 11. до 20. године.
Све ово у пракси значи да би компанија „Рио Тинто“ плаћала порез на добит само током 12 година од укупно 40 година Пројекта (од 21. до 32. године Пројекта), док би убирала годишње дивиденде током 27, од укупно 40 година Пројекта. Треба напоменути да Студија показује то да би целокупна дивиденда ишла компанији „Рио Тинто“, то јест, да Република Србија не би имала никакво власништво над Пројектом. Ово је још једна од многих веома забрињавајућх чињеница, која одудара од договора који су постигнути у многим рударским пројектима, па и од стране компаније „Рио Тинто“. На пример, у мањем литијумском пројекту у Руанди, компанија „Рио Тинто“ мораће да инвестира, да би на крају достигла 75% власништва . Додатно, компанија је прихватила да без икаквог улагања Република Гвинеја добије 15% капитала пројекта „Симанду“, а Мадагаскар 20% пројекта „Форт Дофан“ . То значи да су у Гвинеји и Мадагаскару државе, то јест порески обвезници, без улагања постали сувласници пројекта, што у нашем случају није предвиђено. Све у свему, укупни приходи буџета Републике Србије током 40 година Пројекта представљали би укупно 3,8 милијарди евра, без дисконтовања финансијских токова, што је три пута мање од нето добити компаније „Рио Тинто“.
Са дисконтовањем финансијских токова, по годишњој стопи од 10%, која представља тренутно процењени ниво WАЦЦ или „Wеигхтед Авераге Цост оф Цапитал“ – просечне цене капитала за Републику Србију – Србија, у најбољем случају, по свим основама и на свим нивоима, током периода од 40 година, колико је трајање целог пројекта, могла би да укупно инкасира око 696 милиона евра у данашњим еврима, или у просеку свега 17,4 милиона евра или 2,6 евра по глави становника годишње. Приходи остају занемарљиви и у случају да компанија „Рио Тинто“ не искористи ниједну пореску олакшицу: Србија би онда добила 27,4 милона евра годишње, што представља 4 евра по глави становника годишње.
Уколико, као што је најавио Председник Србије, земља „добије“ део капитала Пројекта, на пример 20% (самим тим и 20% исплаћених дивиденди), њени приходи би и даље били занемарљиви: 27 милиона евра годишње, што представља 4,1 евра по глави становника годишње. У случају да компанија „Рио Тинто“ не искористи ниједну пореску олакшицу а Србија има 20% пројекта, она би добила 37 милона евра годишње, што представља 5,6 евра по глави становника годишње.
Међутим, ни те веома скромне цифре и даље не показује истиниту финансијску слику са становишта Србије, јер треба имати на уму да Студија нигде не приказује трошкове обимних инфраструктурних радова, корисних само Пројекту „Јадар“,за које се очекује да ће их у потпуности финансирати Република Србија. Реалност је да, када се одбије трошак наменских инвестиција за Пројекат „Јадар“, у корист Рио Тинта и других субвенција за ланац електричне мобилности, зарада Србије за улазак у пројекат огромних еколошких и финансијских ризика била би равна нули.
ПРОЈЕКАТ ЈАДАР: ФИНАНСИРАЊЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ И СУБВЕНЦИЈЕ ИЗ БУЏЕТА СРБИЈЕ
Да би се Пројекат „Јадар“ реализовао, компанија „Рио Тинто“, по неком основу, очекује да Република Србија покрије трошкове свих припремних инфраструктурних радова на терет српских пореских обвезника. По свему судећи, Компанија „Рио Тинто“ нигде на свету није добила сличне повластице као у Републици Србији. На пример, на пројекту Симанду у Гвинеји, компанија „Рио Тинто“ обавезала се јула 2024. године да ће из сопствених средстава платити 3,5 милијарди долара, од укупних 6,5 милијарди долара, за нужну инфраструктуру (железничка пруга од 670 км, лука, итд).
У Квебеку, четвртом светском произвођачу алуминијума, компанија „Рио Тинто“ је 2023. године кренула у инвестицију од 1 миљарде евра, где ће обједињено учешће канадских власти бити 100 милиона евра. У Аустралији, компанија „Рио Тинто“ је 2023. године платила 395 милиона долара на име постројења за десалинизацију воде у Пилбара региону за сопствене потребе, али и потребе тамошњег становништва. Нисмо идентификовали ниједан пројекат компаније „Рио Тинто“ где држава покрива већину, а нарочито не све трошкове инфраструктуре. Осим, по свему судећи, Република Србија за потребе Пројекат „Јадар“. Влада Републике Србије нигде није јасно и транспарентно представила и квантификовала трошкове инфраструктурних радова које планира да спроведе у склопу Пројекта „Јадар“ у корист компаније „Рио Тинто“.
Међутим, битни елементи налазе се у Просторном плану подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита „Јадар“, нарочито у делу 4.2.2. „Инфраструктурни системи“. Ради се о документу који је после масовних протеста у јануару 2022. стављен ван снаге и који је Влада Републике Србије, у дослуху са Уставним судом, вратила на снагу.
Супротно ономе што компанија „Рио Тинто“ и српски званичници понављају, неопходне су огромне наменске инфраструктурне инвестиције да би се Пројекат „Јадар“реализовао. Очигледно је да су све оне стављене на терет Србије, јер компанија „Рио Тинто“ нигде није споменула, супротно другим пројектима, било какво сопствено учешче у њима.
Ради се о бројним саобраћајницама, како би се транспортовала цела оператива ради изградње рудника, те за огроман промет камиона према јаловишту током експлоатације, по један шлепер на седам минута. Огромне количине сумпорне киселине, у обиму од два олимпијска базена на три дана, транспортовале би се железницом која се мора изградити само за ту намену. Неопходне би биле и огромне количине воде, те би се у те сврхе градио и цевовод од Дрине до рудника. Последичне отпадне воде изискивале би нову, много габаритнију канализациону мрежу и постројење за њихову прераду пре одбацивања у реку Јадар. Велика потрошња електричне енергије изискивала би изградњу нових далековода, трафо станица и мреже локалне дистрибуције. Предвиђа се и посебан крак гасовода, са појасом шире заштите од 400 м (страна 106, Просторног плана Јадар).
Влада Републике Србије би морала изнети процене трошкова оволиког броја разноврсних, наменских инфраструктурних реализација, као и пратећих трошкова експропријације. Сасвим сигурно, њихов терет по буџет Србије износио би неколико стотина милиона евра. Примера ради, постоје индиције да ће гасовод коштати око 75 милиона евра, а једна од саобраћајница 76 милиона евра. Остало је на Влади Републике Србије и другим државним органима да напокон изађу са разним проценама, ради даље анализе.
Према томе, уколико би се у калкулацију укључила улагања у инфраструктуру, Република Србија од Пројекта „Јадар“ заправо не би имала никакву финансијску корист. Сигурни трошкови за изградњу неопходне инфраструктуре из буџета током првих година Пројекта вероватно би превазишли чак и хипотетичких, укупних и максималних 696 милиона евра, које би Србија приходовала током дугих 40 година.
Нажалост, целокупна финансијска реалност је по Републику Србију још неповољнија од овог приказа, пошто Влада Републике Србије намерава да додели огромне субвенције додатним, веома ризичним пројектима у остатку сектора електричне мобилности. Наиме, Влада Републике Србије одлучила је у септембру 2023. године да одобри рекордне субвенције у износу од 419 милиона евра мало познатој словачкој компанији ИноБат мада она нема ниједан дан искуства у масовној производњи електричних батерија.
Које гаранције добија Република Србија од власника те компаније, па и словачке владе и компаније „Рио Тинто“, који су њени акционари, да ће се новац српских пореских обвезника повратити уколико ИноБат банкротира или упадне у озбиљне проблеме? Компанија ИноБат је недавно уговорила подизање фабрике батерија у Словачкој са кинеским „Готион“-ом, који би дао кноw хоw. Да ли то значи да би фабрика у Србији само рециклирала батерије? Ово питање уопште није теоријско, у тренутку када се неки од највећих произвођача електричних батерија, попут шведског „Нотхволт“-а, налазе и сами на ивици банкрота.
Како и сама Студија признаје на страни 13, рударење литијума никако не даје компаративну предност у производњи батерија или електричних аутомобила. Да цитирамо: „Конкурентска предност Србије као произвођача литијума је садржана у квалитеном ресурсу јадарита. Међутим, успех у даљем ланцу вредности, на пример у електричним батеријима или возилима, захтева сасвим другачији скуп конкурентских предности, попут квалификоване радне снаге, јефтине и идеално обновљиве енергије и ефикасне инфраструктуре.
Ово објашњава зашто у овим индустријама главну реч воде земље попут Кине, Кореје, Јапана, као и неких европских земаља.“ Давање огромних субвенција неискусној, недоказаној словачкој компанији у суровој индустрији електричних батерија, никако не представља уверљиву стратегију за прелазак са рударења ка батеријама, имајући уз то у виду да би компанија „Рио Тинто“, а не Република Србија, била власник свих производа рударења и сама одлучивала где да их пласира.
Ако се говори о електричнм аутомобилима, присуство Мерцедеса на скупу о критичним сировинама у Београду у јулу 2024. године је још један парадокс, с обзиром на то да Фијат, који планира производњу електричне верзије Панде у Крагујевцу, за исту неће чекати на литијум из Пројекта. Овим се сликовито показује да не постоји индустријска веза литијум-електрично возило, а то је чест наратив промотера пројекта.
Сурова реалност је да Влада Републике Србија планира да потроши највероватније око милијарду евра српских пореских обезника у следећих пет година, зарад, у најбољем случају, нулте нето зараде током наредних тридесет пет година Пројекта. Међутим, ако се узму у обзир огромни еколошки и климатски ризици, као и ризици и трошкови управљања огромним количинама рудног отпада и опасних сировина за прераду руде, реалност по Србију могла би бити много гора.
ПРОЈЕКАТ ЈАДАР: ЗНАЧАЈНИ ФИНАНСИЈСКИ И ОСТАЛИ РИЗИЦИ ЗА СРБИЈУ
Кључна претпоставка Студије, која оправдава Пројекат „Јадар“, је да ће литијум карбонат бити продаван по просечној цени од 15.600 долара по тони током живота Пројекта, што је веома оптимистично. Наиме, цена основне сировине, литијум карбоната, од које зависи исплативост целог Пројекта (видети графикон у јуанима), је пала за 81% за само две године и износио је 10.049 долара 23.10.2024 године.
Узроци пада цене литијум карбоната су вишеструки, а три су главна: 1) пад тражње за електричним аутомобилима, који су још увек знатно скупљи од возила са унутрашњим сагоревањем; 2) обилна понуда литијум карбоната са отварањем нових рудника у Јужној Америци, где се и налазе највећа лежишта (види графикон на следећој страни), а трошак производње је најатрактивнији, нпр. 2.100 долара по тони у Чилеу; 3) смањење учешћа литијума у батеријама са појавом супститута, попут натријум- јонских батерија, које су економичније, дуготрајније и мање токсичне од литијумских. Управо због тога је велики број литијумских пројеката или укинут или је производња значајно смањена. Чак је и највећи светски произвођач литијумских батерија, кинески „ЦАТЛ“ недавно одлучио да затвори највећи рудник литијума у Кини, у Јиангси провинцији, који је требао да покрије 20% кинеске, или пак 5% светске производње литијума.
Свеукупно, Кина је затворила три од укупно шест њених литијумских рудника и тренутно располаже са залихама које представљају две године светске потрошње литијума. Република Србија, са 1,2 милиона метричких тона резерви литијума представља само 1,3% укупних идентификованих литијумских резерви света и то учешће се додатно смањује са огромним новим открићима, па се може очекивати да ће Република Србија бити маргинални играч на посве неизвесном светском тржишту литијума.
Наиме, унутар тржишта литијума ситуација може бити значајно лошија за јадарит и друге форме вађења литијума из стене. Таква форма експлоатације је већ структурно мање атрактивна од производње литијума из сланих вода. У Кини се сматра да се 85% литијумског потенцијала земље налази у сланим водама, не у руди. Последње откриће Смацковер у Арканзасу (САД) представља између 5 и 19 милиона метричких тона литијума из сланих вода и могло би покрити целокупну светску потражњу.
Компанија „Рио Тинто“, са куповином Арцадиум Литхиум за $6,7 милијарди превасходно због њене ДЛЕ технологије за слане воде28 (видети страницу 14 презентације те трансакције где Компанија „Рио Тинто“ несхватљиво представља Јадар као већ одобрен пројекат где имају 100% власништва), па и многи други актери се превасходно окрећу тој форми производње. Она носи много веће количине литијума са драстично мањим еколошким ризицима.
Дакле, постоји реалан ризик да, чак и ако се литијум генерално покаже као перспективан, долина Јадра буде беспотребно разорена и напуштена, а да гигантске субвенције плаћене од стране грађана Србије буду трајно изгубљене, јер би се компанија повукла и прешла на неки перспективнији пројекат.
Притисци који долазе из ЕУ, превасходно из Немачке, имају за циљ да повећају независност Европе у набавци литијума у склопу ланца електричне мобилности. У суровом надметању на тржишту електичних возила Европа и САД се тренутно суочавају са јаким напретком Кине. На то указује најновија мера ЕУ30 да се од 31. октобра 2024. године уведе царина на кинеске електричне аутомобиле које могу порасти и до 45%.
Међутим, овим поводом ЕУ је већ дубоко подељена: Немачка, која највише жели српски литијум је управо гласала против увођења царина на кинеска возила, јер жели да избегне евентуалне кинеске контрамере које би погодиле њену развијену аутомобилску индустрију. Уколико би кинески аутомобили, који су тренутно двоструко јефтинији добили трку са ЕУ, или ЕУ и Кина се договоре око поделе тржишта електричних аутомобила, што је реалније, Пројекат „Јадар“ би постао непотребан. Губитак прихода од Пројекта заправо није највећи ризик. Вишевековне еколошке последице Пројекта би остале, било да се рудник експлоатише до краја или брзо затвори. Као што су показале поплаве у долини Јадра 2022. године, климатске промене доносе велике, нове ризике за све рударске пројекте.
На пример, уколико би дошло до попуштања депоније јаловине, загађења вода и других еколошких катастрофа, Србија би сносила вишедеценијске катастрофалне финансијске последице које би изискивале стотине милиона евра само за санацију. Рударске компаније, друге државе или Европска унија никада не би прихватиле да сносе финансијске последице било какве катастрофе у Србији. Србија би финансијски остала сама, као што се уосталом и видело у изјавама страних званичника који су дошли јула 2024. године у Београд. Све у свему, Пројекат „Јадар“ се своди на следеће: литијум и инфраструктуру обезбедила би Република Србија, Рио Тинто би покупио целокпуни профит, док би Република Србија сносила потпуну финансијску одговорност за све пратеће ризике.
Искусна рударска земља, попут Чилеа, одлучила је да прво разради националну стратегију за литијум, формира одговарајућа јавна предузећа (као и Боливија), обезбеди сопствене стручне капацитете да процени ваљаност разних пројеката, па тек онда, по сопственим стандардима и условима, распише тендере за одговарајуће индустријске и финансијске партнере.
ЗАКЉУЧАК
На основу расположивих информација може се закључити да су економски ефекти Пројекта „Јадар“ за Републику Србију крајње неизвесни, док су у најповољнијем сценарију равни нули. На основу економске и финансијке анализе, као и због огромних ризика везаних за његово евентуално спровођење, Пројекат „Јадар“ није оправдан и треба га обуставити
N1/Arhiva
