Вишеструко осуђивани за различита кривична дела, Дејан Николић Кантар из Врања, поднео је кривичну пријаву против Верана Матића, извршног директора Асоцијације независних електронских медија, Основном јавном тужилаштву у Врању. Николић се налази на издржавању казне затвора од 18 месеци за претње власници и запосленој у ОК радију у Врању, током судског процеса за насилничко понашање, на којем је осуђен на 14 месеци затвора.
Иако је Николић у затвору, више од две године, оно што је учинио наноси и даље штету: нелегално изграђени објекат којим је зазидан део ОК радија није срушен и поред решења надлежних институција из јуна 2022. године. Радио једва преживљава без прихода од кафеа који је радио у оквиру радија, а на који се намерачио Николић и који је затворио својим насилничким понашањем, за које је осуђен на 14 месеци затвора. Те просторије су прво рушене насилним нападима, па потом уништаван ентеријер, и поново уништавани излози недавно.
Власница и једна запослена су под полицијским надзором, заштитом. Иако је Николић у затвору од јуна 2022. године. На десетине кладионица чији је власник био до дана када је претио у судници запосленима у ОК радију, и даље раде и поред покушаја да их се затвори одлуком Управе за игре на срећу Министарства финансија, јер је лиценцу добио иако је био осуђен за илегално организовање игара на срећу, што је поништио Управни суд у Нишу. Надлежно тужилаштво за организовани криминал није желело да се бави овом темом.
Николић је оптужен да је претио начелнику ПУ Врање Живковићу, пре него што је претио ОК радију. Побегао је потом из земље, ухапшен у Македонији, где је био у екстрадиционом притвору, испоручен Србији и пуштен на слободу. То суђење још увек траје (подсећам да је у међувремену осуђен два пута правноснажно за случајеве који су се догодили). То суђење са пуно опструкција још увек траје. Као да бивши начелник ПУ, државни службеник који се супротставио насилништву Николића, нема подршку система и полицијску солидарност.
Пре случаја ОК радија, започето је и суђење за претње бившој партнерки М.В. из Врања, и до данас није завршено. И овај случај се може читати кроз енормни раст насиља над женама и фемицид у Србији и некажњивост. У овом случају прети застарелост, на шта се очигледно иде са опструкцијама, и маневрима адвоката.
На последњем рочишту у овом случају, КПЗ није суду доставио ни извештај због чега Николића нису довели по налогу истог суда. Међу адвокатима које Кантар укључује или искључује из заступања је и кћерка судије Вишег суда, којој је нестао предмет Дејана Николића Кантара, за шта још увек није утврђена одговорност.
Дан пошто је на суђењу за насилничко понашање према запосленима у ОК радију претио власници и једној од запослених, у притвору Централног затвора у Београду, према наводима из оптужног предлога, претио је службенику Министарства правде у кантини овог затвора, упућујући најбруталније претње њему и његовој породици.
И то суђење још увек траје, док жртве немају подршку система у којем раде.
Новинарска заједница, у првом реду Стална радна група за безбедност новинара, у којој поред представника свих удружења новинара и асоцијација медија седе и представници Врховног тужилаштва и МУП-а, својим присуством суђењима у Врању, допринели су видљивости овог случаја. Веран Матић, као члан Сталне радне групе за безбедност новинара, врло брзо се нашао на плакатима којима је облепљено Врање, својеврсним потерницама. Био је стална мета Николићеве „одбране“. Са суђења на којем је био као извештач у Централном затвору, за случај претњи бившем начелнику ПУ Врање, на захтев оптуженог Кантара да му смета присуство Матића, односно моје присуство, удаљен сам са суђења, иако је Николић наставио са опструкцијом и суђење је одложено. На суђењу за претње стражару у Централном затвору, које се одржавало у Другом основном суду у Београду, Матићу, то јест мени, није било дозвољено да присуствујем, наводно због неспоразума, иако сам послао уредну акредитацију.
У међувремену, јавља се судија Основног суда у Бујановцу, који од суда у Врању тражи све актуелне предмете против Николића, да их обједини и да он суди јер већ има један случај против Кантара (на предлог одбране да се води јединствен поступак, према поступку који је први започео, са образложењем да је код њих оптужење најстарије). Помислио би неко „какав судија“, води рачуна о ефикасности и уштедама… Али какве везе имају случајеви претњи начелнику Полицијске управе, бившој партнерки и евентуално запосленом у ЦЗ у Београду, да се све обједини баш у Бујановцу…
Николић и његова одбрана коју често мења, имају јасну стратегију опструкције у свим облицима. И није немогуће да се пронашао судија који би могао да помогне да се све реши 3 у 1, и пресудом која би могла да буде у кућним условима. Или да се пребацивањем ових суђења у Бујановац, Николићу омогући бекство ван земље, нпр. на Косово и Метохију, где би остао заштићен несарадњом полиција и тужилаштава, а и сопственим бизнисом.
Београдски и бујановачки судови наложили су вештачење процесне способности Николића. То је већ рађено у у пресуђеним и предметима у току. И сада имамо и ситуацију у којој вештаци, наводно, немају довољно времена да то поново ураде. И опет прети застара, што је и циљ.
Највише се плашим могућности освета. Није тешко разумети колико је тешко запосленима у ОК радију у Врању, који и поред ових пресуда једва преживаљавају, уз полицијску појачану пажњу. Како је судијама који су пресудили у ефикасним судским процесима по највишим стандардима? Како је тужиоцима који су посвећено заступали јавни интерес и постулате правде, када знају на који начин се осуђени реванширају? Како је новинарима и медијима који су извештавали о овим суђењима?
Када је одлучивано на другом степену о пресуди на 18 месеци затвора, догодио се незапамћени скандал. У Вишем суду у Врању је нестао предмет Дејана Николића Кантара. Једини могући мотив је покушај да се опструира-одложи-спречи правноснажност пресуде од 18 месеци затвора. Овај случај још увек није разјашњен. И сада после свега, Николић из затвора у Нишу, шаље кривичну пријаву против Верана Матића, то јест мене. У доста хаотичној кривичној пријави Веран Матић се оптужује…
Због тога што је Дејана Николића Кантара представљао у негативном контексту, а суд представљао пристрасним, и тиме приморао судију Основног суда у Врању да осумњиченог Николића осуди на казну затвора у трајању од 18 месеци. На исти начин је и Виши суд приморан да такву наказну пресуду потврди.
Тиме нису задовољени апетити Матића, већ у сарадњи са управником Казнено-поправног завода у Нишу, и начелницима служби тог завода, припреме незванично извршење смртне казне на неформалан начин у пеналним условима, јер постоје основи сумње да је управник КПЗ у Нишу, под притиском осумњиченог Матића, кршењем одредбе чл. 113 Закона о извршењу кривичних санкција, издао налог службеним лицима Службе за обезеђење КПЗ у Нишу да оштећеног Николића 29.05.2024. године отму из санитетског возила Специјалне затворске болнице за лечење плућних болести „Озрен“ из Сокобање, у којој је имао све услове за лечење, и да га као тешког инвалида, неусловним затворским возилом „Марица“, пребаце у Специјалну затворску болницу у Београду, која нема услова за лечење оштећеног, да би над њим била извршена, незванично, смртна казна, при чему је осумњичени био свестан свога дела, па је хтео његово извршење, чиме је учинио кривично дело ометање правде…
Ова кривична пријава је типична порука Верану Матићу да се окане његових „активности“ у Врању, у затвору, према новинарима, према другим угроженим грађанима и представницима државе. Ово је додатни ниво бахаћења и неверовања у то што му се догодило и поред толике моћи и силе.
Подсећам на речи Бранка Стаменковића, који је испред Врховног јавног тужилаштва члан бивше Радне групе Владе Србије за безбедност и заштиту новинара, на ванредној седници из јуна 2022. године:
„У Врању, које није тако мали град, а није ни тако мало место, ипак је то град у Србији, држава је изазвана на дуел. Апсолутно је битно да држава на локалу, па и ми као држава на глобалу, то јест на нивоу Републике Србије, покажемо апсолутну одлучност у овом предмету, и без икакве задршке, ову ситуацију у Врању решимо. Јер уколико је не будемо решили са потпуном одлучношћу, овај предмет и овај случај ће почети да се шири даље, и криминалци разних рангова ће помислити да је држава слаба, да не постоји и да не може да их сузбије. И онда ће наставити са својом криминалном активношћу још бесомучније и безобразније.”
Више од две године касније, имамо делимичну правду у случају новинара, јер и даље стоји нелегални објекат зазиданог ОК радија и можда последњи дани које броји овај медиј, управо због свега што им је направио Николић.
Немамо правду у случају претњи начелнику полицијске управе, бившој партнерки, запосленом у Управи за извршење затворских санкција. Имамо опструкцију, покушаје да се избегну казне, остваре погодности у издржавању казни, оствари могућност за казне које му погодују за отворене случајеве или шансу за евентуално бекство (јер је већ то радио).
Поред новинара и медија, претњама и угрожавању безбедности изложени су и они који настоје да заштите новинаре и медије који су нападнути. И то је све чешћа и врло опасна појава. Јер ако не буде оних који бране, штите, залажу се за слободу говора новинара и медија, биће то најјаснији знак да више нема ни слободе.
