Постоји неколико разлога за то што је аутомеханичар у Србији дефицитарно занимање, а Александра Ђуришић из Удружења аутосервиса Србије осим малог интересовања основаца за упис у те стручне средње школе, наводи и то да средње школе и даље раде по старим програмима те су ђаци који и заврше школовање на тим профилима пред додатним изазовима када је реч о пракси и даљем учењу.
„Кроз нашу иницијативу за увођење профила техничар мехатронике возила покушавамо да објаснимо да су се ствари доста измениле и да морамо много више пажње да посветимо едукацији деце. Спремни смо да отворимо врата наших сервиса, у нашим сервисима пракса је плаћена, ми и на тај начин покушавамо да децу мотивишемо“, рекла је Ђуришић.
Она је за Тањуг рекла да је проблем школског система у области сервисирања возила и у томе што је реч о занату где се ствари брзо мењају.
„Сервисирање аутомобила није само занат, постао је комплетна наука. Један прави сервисер возила осим аутомеханике мора да зна и електрику, електронику и дијагностику, да познаје сензоре, да зна кодирање, и да програмира. Подразумева се много знања да би једно возило било на прави начин поправљено“, рекла је Ђуришић.
Ситуација у којој школски систем, додаје она, није на време препознао ове потребе и промене довела је такође до све мањег интересовања деце, казала је она и додала да такође за неке трогодишње профиле постоји мишљење да их похађају деца и која нису могла да упишу школе које их интересовале.
„Долазе нам ђаци који нису пуно тога научлили у својим школама. Дефинитивно видимо да они не знају шта се дешава сада у аутосервисима, када дођу новија возила они једноставно не добијају адекватна теоријска знања у средњим школама. Ми смо спремни да подржимо школски систем и отворимо врата сервиса за децу, ово је ствар праксе и много и константно се учи“, рекла је Ђуришић.
Она је истакла овогодишњу радионицу коју је Удружење организовало на свом штанду у оквиру Сајма аутомобила, под називом „Радионица 21. века“ где су уз подршку ЕЦАП школског центра на штанд довезли школско возило за обуку за рад на високонапонским возилима.
„Хтели смо да покажемо деци шта су трендови у овој индустрији. Наш партнер ЕЦАП школски центар нам је изашао у сусрет и ми смо довезли једино електрично возило не само у Србији већ у читавој регији које служи за обуке на високонапонским возилима и деца из 15 средњих стручних школа из целе Србије били су гости 25. и 26. марта. Могли су да виде шта су то изазови у области сервисирања возила и када говоримо о високонапонским возилима“, рекла је Ђуришић.
На територији Србије, тачније у Београду постоје само два или три сервиса где возачи могу да сервисирају електрично возило, рекла је Ђуришић и додала да електрични аутомобили нису будућност, већ реалност, јер их већ има на улицама наше земље.
„Ми сутра стварно можемо бити у ситуацији да због незнања неко изгуби живот. Реч је раду са високонапонским возилима. Јаков Пековић из ЕЦАП центра је средњошколцима на нашем штанду на врло интересантан начин говорио деци о томе шта су ризици код сервиса електричних високонапонских возила“, рекла је Ђуришић. Она је објаснила да је образовање спор процес, и да у Србији за сада нема ни једно одељење које едукује децу у складу са трансформацијом ове индустрије.
„Да кренемо данас да се тиме бавимо тек за три, четири или пет година ми бисмо могли да видимо неке прве резултате, а за шест, седам година да их меримо, па да кажемо били смо у праву или нисмо били у праву. Електрична возила увелико долазе, тако да ми увелико каснимо“, рекла је Ђуришић.
На штанду Удружења на протеклом Сајму аутомобила професори који су их посетили кажу да деца уче из књига које су из деведестих година, рекла је Ђуришић и додала да говоримо о „југићима и голфовима“ те да деца уче о карбураторима који се у возила не уграђују већ 30 година, а не о електричним аутомобилима.
„Јасно вам је колико ми каснимо. Образовни профил техничар мехатронике возила постоји већ свуда у Европи и окружењу и ми смо једина држава која га још увек нема. Још увек имамо неколико различитих профила за образовање сервисера возила, али нажалост ни један комплетан профил који би деци могао да пружи сва потребна знања. Чини ми се да увођење овог профила понегде наилази и на отпор код неког дела стручне заједнице у смислу да то опет подразумева да ће и наставни кадар морати да се мало додатно едукује да ће и они морати да науче о програмирању, дијагностици, о електроници, електрици да би то могло надаље да преносе ђацима“, рекла је Ђуришић.
Она је нагласила да је за ову годину већ касно, и да профил техничар мехатронике неће заживети ове године, али, додаје, да се у септембру наредне године упише прва генерација деце која ће се бавити тим занатом, на тај начин и по том новом програму и по моделу дуалног обрзовања, тек за пет година се може видети да ли је све на правом путу, да ли су та деца успела да нешто науче, да ли су изашли квалитетнији кадрове од оних који сада излазе из школе.
Осим образовања, неколико фактора је допринело томе да је аутомеханичар односно сервисер аутомобила у Србији дефицитарно занимања, истакла ја Ђуришић и навела да је у једном моменту финансијски лошији третман мајстора доводио до тога да су они одлазили тамо где су се занатлије цениле више, али да се то сада мења.
„Међутим, у том смислу ситуација се много више мења сада. Људи све више цене доброг мајстора, и дошли смо до тога да је сада по први пут у историји добар мајстор и добро плаћен.
Занатлије се данас плаћају више него икада и радије се одлучују да остају овде него да одлазе у иностранство. Деси се да оду на пар месеци па се врате, али некеко сви сада више воле да остану у својој земљи јер овде сада мајстор јесте плаћенији него што је некада био“, рекла је Ђуришић.
Ипак, додаје, сви врло добро знају да колико постоји легалих радионица толико постоји оних које су нелегалне и то, како је рекла, доста утиче на ситуацију у овој бранши.
„Ми као Удружење окупљамо легалне сервисере. Покушавамо да подстакнемо државу да натерају оне који се нелегално баве овим занатом да пређу у легалне токове, да се можда омогуће неки начини да им се можда за неке ствари прогледа кроз прсте, али да се уведу у леглане токове. Легални сервисери имају пуно намета, а све то доста је утицало на цену рада, па је и то негде допринело томе да ти мајстори одлазе одавде и траже некакве начине да другачије дођу до профита“, рекла је Ђуришић.
Што се тиче отварања сопственог аутосервиса, Ђуришић је рекла да то сада није толико тешко када је у питању инвестиција, јер постоје програми и субвенције али нагласила да је најважнија инвестициа и она без које сервис не може да ради и постоји – стручност и знање.
