Драга Ана, поштовани родитељи,
Надам се да сте сви добро, онолико колико је то уопште могуће у овом тренутку, у овим околностима. Заиста имам потребу да се захвалим Ани на свом досадашњем ангажману којим је исказала несебичност и неке од највреднијих особина које један члан друштва може да има.
Способност да се лични интерес не држи у првом плану нас опомиње и, истовремено, оплемењује. Хвала Вам Ана од срца на времену и добрим намерама. О „алтернативном решењу за Рибникар“ имам потребу да разјасним нешто. Ово је лажно „решење“ јер је реч само о још једном скандалозном потезу Неочекиване Силе Која Се Изненада Појављује И Обавештава Преко Медија. Баш све у вези са руковођењем овом кризом у нашој школи је заправо неформално. Родитељи нису до сада добили ниједно формално обавештење о одлуци надлежне институције. Баш све смо досад сазнавали из медија.
Та количина нетранспарентности и то у оваквим околностима представља јасну индицију трансгресија норми, дакле, незаконитог поступања. Ми не знамо који орган доноси какве одлуке, нити ко је одговорно лице иза тих одлука, тако да не можемо да верификујемо да је поступајуће лице то чинило у оквирима својих надлежности и на начин који је прописан. Финална последица овог је непостојање наше обавезе да поступамо по „одлукама“ јер се оне као такве нису легитимисане, јер нису ни формалне нити обавезујуће.
А што се самог наводног „решења“ тиче, ако изузмемо то што су бројне установе солидарно поступиле и исказале бригу коју примарно надлежне институције нису, и то до дана данашњег, три недеље након трагичног догађаја, ово такозвано решење представља континуитет подела које се непрекидно генеришу од стране институција, ево, чак и у овом случају. Ми, родитељи, уопште нисмо подељени у две групе. Ми сви имамо исти циљ, а то је добробит наше деце.
Ми само имамо различите реакције на погрешне одлуке којима се наставља вршење насиља над нашом децом и над нама, али којима се шаље потпуно неадекватна порука друштву. Сваки покушај да се ми, родитељи, поделимо, дугорочно је деструктиван и за нашу децу и за друштво у целини.
Бројни родитељи су одавно смислили оваква алтернативна решења као што је „алтернативно решење за Рибникар“ тако што су исписали децу из „Рибникара“. На тај начин се постиже исти циљ – деца нису у проблематичном окружењу и њихов уобичајени социјални круг који чине другари из одељења и наставници не постоји. Подела деце на оне који иду у школу и оне који не иду је неприхватљива. За децу је школа основна заједница којој припадају.
Деца не разумеју концепт „алтернативне локације за школу“ јер немају капацитет да то разумеју. И не треба, они су деца. А ми, одрасли, бисмо морали да разумемо да је заједница група коју повезују вредности, пре свега. Поделом међу децом шаље се порука да деца имају различите вредности и фактички се она онемогућавају у опоравку кроз заједништво и обезбеђивање бар дела њихове рутине, и то оног најважнијег, других личности који чине њихову заједницу.
Деца која иду у школу то чине пре свега због своје потребе за социјализацијом са вршњацима, а не зато што деле амбицију својих родитеља да за 10-15 година имају упешну каријеру, добро зарађују и буду популарни. Али те вредности је имао дечак који је својим чињењем изазвао огромну несрећу за цело наше друштво, а непосредно трагичне и штетне последице по нашу децу. Деца желе да се добро осећају јер се добро осећају са вршњацима и зато долазе у школу.
А како би деца тек требало да успостављају и утврђују своје вредности, сви чиниоци који учествују у том процесу имају важан задатак – да обезбеде интерпретацију њиховог искуства, и родитељи и друштвене институције. И зато је поступање свих у овој ситуацији необично важно и носи велику одговорност.
Родитељи који су се окупили око иницијативе која пре свега вреднује солидарност и бригу сачинили су низ захтева Влади који заправо представљају план изласка из ове кризе. Институције неки такав план нису ни скицирале. А ови родитељи су добили стручну потврду и подршку као што сте могли и да сазнајете из медија ових дана. Нема више дебате о томе. Од Владе очекујемо да поступи по нашим захтевима, јер су они усмерени на добробит све деце и не штете ниједном детету.
Због тога као и због чињенице да су друштвене последице догађаја као што је онај од 3. маја, неупитне, да не зависе од нечије осећања трауматизације, за друштво нема значај колико деце ових дана долази у школу. Али за вашу децу то како ви размишљате има дефинишућу улогу за цео њихов живот.
Још једном бих желела да апелујем да се ова криза сагледава како са позиција трауматског искуства као и са позиција вредности. И, наравно, да вас позовем да нам се прикључите и подржите будућност своје деце кроз развијање пијетета према убијенм другарима и једном добром човеку, према идеји да је неопходно неговати културу сећања и на темељима разумевања друштвене закономерности, да су добробит и људски развој могући само ако се чува солидарност као основна потка друштва.
Поздрав,
Александра
П. С. Захваљујући својим социјалним контактима са руководиоцима неких од институција које су понудиле свој простор за боравак наше деце, желим да вас обавестим да је више институција то учинило „давних дана“, али да је тек притисак у јавности који прави иницијатива родитеља којој сам се прикључила довео до тога да се и ова понуда решења нађе на столу.
Foto: Beta/Branislav Božić
Александра Булатовић Данас
