Основни утисак из сусрета са мештанима Недељица је да је то Србија у малом, да осећај неправде, неизвесности и неповерења прожима свакодневни њихов живот. Како се то разликује од живота у Бору или Зајечару, од живота радника у Јури, од било ког места у Србији које, ако још није, може то постати сутра. Зато то што се дешава у Недељицама данас, дешава се свима нама.
О проблему експлоатације литијума у долини Јадра свакако треба пре свега да говоре стучњаци за рударство и технологију, еколози, економисти, али чини се да има места и за психолошки угао сагледавања проблема. Тај угао се намеће управо из контрасног призора- прелепе, зелене долине Јадра и аветињских рушевина кућа без кровова које асоцирају на ратна разарања. Зашто су куће оштећене на тако гротескни начин, а нису до краја срушене? Какву симболику у том призору можемо да учитамо, осим претећег наговештаја апокалипсе која треба да одврати сваког од жеље да ту остане и опстане, да улије суморни осећај беспомоћности и безнађа пред моћном силом вођеном туђим интересима и профитом. Утиск појачава и наизглед бесмислено велики број табли са упозорењима на опасност од урушавања грађевина и забрани приступа поседима. Чему толики број табли, једних поред других, са истоветним натписима, ако не да појачавају утисак претње и стрепње? Како веровати онима који се служе оваквим психолошким притисцима да произведу туробна осећања и обесхрабре мештане у борби за опстанак?
Представници РиоТинта тврде да је све што је везано за пројекат Јадар транспарентно, говоре о корисности пројекта за државу, о безбедности по околину, о свему ономе у шта је лако лаицима да поверују ако им се представља само једна истина. Зашто је потребно да заговорници пројекта своје „стручне“ аргументе појачавају квалификацијама које упућују својим противницима када тврде да су „затуцани кретени“? Како се успоставља дијалог ако се друга стране унапред обезвређује? Психолошке анализе преговора истичу управо уважавање саговорника и баланс моћи као основни предуслов конструктивне сарадње. Дисквалификације, третман саговорника као противника и злоупотреба моћи представљају кључне контраиндикације за равноправан дијалог чије се поређење са дијалогом о „фер и поштеним изборима“ само по себи намеће.
Можда ми лаици не разумемо стручне аргументе РиоТинта, али имамо снажне аргументе зашто им је тешко поверовати. Када је материјални интерес једина вредност, а манипулација и сила начин како се он обезбеђује, када се стручност и етичност обезвређују, а емпатија потпуно гаси, да ли су остварени услови за равноправни, непристрасни, рационални дијалог заснован на стручној атгументацији? С друге стране, страх је сувише снажна емоција, и свака ирационалност, ако је уопште има, је сасвим разумљива и оправдана.
Ипак, у овом туробном приказу стања, провејава и трачак светла наде и оптимизма. Она долази из решеност самих мештана да се боре за своја права, за земљу, ваздух и воду, за сам живот и базичне егзистенцијалне потребе које су изнад вредности било каквог профита. Они деструкцији супротстављају конструктивни активизам, спремност да тамо где се руши и разара, упорно граде и саде. То их уједињује, а солидарност их мотивише да истрају. Зато наша подршка да не остану усамљени у тој борби, осећај да нису заборављен и напуштени, може много да им значи.
Можда ће се једног дана створити услови да супротстављене стране разговарају рационалним и стручним аргументима. Не знамо да ли ће за то бити касно, ко ће у томе истрајати или победити, али некада је и губитничка страна она права страна иза које треба стати, пише Тамара Џамоња Игњатовић.
Ivan Bjelić Foto: Goran Srdanov/Nova.rs
